Земунски гласник

55

ко , згрешио, али има још наде. Сав свет могао му је сјдити , али она нз. Шеменито срце њезино одважи се да га у опасности заштити. Али то је тешко било. Цела је околина била поседнута Црногорцима, а деда треба да ништа нечује , јер он га ие би штедио , а Грга много мање, с тога је требало Данила где сместити, јодп док се није он вратио. Али где? ]]ећ је хтела очајавати, кад се на један пут сети једне развалине близу, које се сваки клонио, јзр.народ причаше, даје „не чисто" лесто. Већ је обасја нада, и већ му рече: „Хајде, журимо се!" и век гтеде угасити луч, кад на један пут задрхта. Разговор се зачу, за т:;м лупање на вратима, да отвори. (Насга&нће сс.)

С7ДБИНА И ЦАРСКА КРУНА. (НастЖак.) — Хоћемо ли дуго овдечекати? Запита Корона Ескобеду. — Мислим два сахата; тако ми Салазар и ПорФирије рекоше. Јел' ти досадило јахање? — Не, ал се бојим да пам Французи не ухвате траг и не дознаду, да се ми усредоточавамо. Треба мислити и на издајство, ако не на случај. Ту идх прекиие труба разговор. Они погледаше на страну и опазише војску њихову. Лепо се поздравише, и опоменуше се на право и слободу своју, храбрећи се тиме. За тим отступише нижи оФицири, а командири поређаше се у круг, да поделе улоге за идућу „комедију," као што Ескобеда Регули рече. Међу тим дотрче два војника на коњима и предаду команданту Корони писмо од ђенерала Ортеага. Он га одмах прочита вођама, нашто се сви јако узрујаше. — Чујте ме! проговори Корона. До који дан ударићемо се са непријатељем, као што и сами видите из нисма. Војници, држите се храбро. Вође ваше не могу вам дати сјајних ордена и празних титула. Али ране што вам груди задобију у боју за слободу најлепши су ордени. Весели усклици вашега народа, којима ће вас поздравити кад се вратите из боја важнији су од свакога „благородства." Слобода и срећа Мехике највеће је благо наше. Чувајмо га! Сад с богом. На бојном по.ву опет ћемо се видети. „Живела слобода! Живела Мехика! Војници се громовито одазваше. Официри потргоше саб.ве и одоше

на своје место, а Корона скупи још вође око себе, да им изда заповест. — Ђенерал Ескобеда водике инФантерију кроз гудуре у Сан Луј Похозски , где ћемо се , ако бог да до који дан видети. Одатле ћемо претседнику у Монтери. Ромеро чуваће средину између мене и Ескобеде. Остали остају као што су и били. „С богом!" Праћен непрекидним усклицима: „Живела слобода!" скочи Корона на коња. Уз њега беше ђенерал Ромеро , син посланика републике на вашинктонском конгресу, и шсФ -ађутант Фернандо Кортина и Добладо. Корона јахаше замишљен, и само кад наиђу на какву незгоду, храбрио је војнике своје, што иђаху с њиме. У путу запита Кортину имали артије и оловку. — Имам. — Пишите, што ћу вам говорити. Кортина се приправи, а Корона поче: Војници источне мехик. војске! Републиканци! Отачбина зове! Непријатељ јачи и бројем и оружјем с поуздањем стоји пред вама. Још не беху вако озбиљни часи као ови што иду , од како почесмо свету борбу. Војници! Не браните ви само републику, ту установу, нити ерећу и величину Мехике. Начело слободе народне овде је повређено. Они хоће да покажу, да и велик народ могу бајонетима угњетавати и у ропству држати. Али се варају. До вас стоји да историју света једним листом умножите. Ропство или смрт они су нам поставили. И ми смо изабрали! Кажите вашим мајкама, сестрама и остављеним љубама последње с богом. Држите се! На оружје за слободу и отачбину! То је дужност свакога патриоте. Мексиканци! Истину вам кажем, страшна и крвава нам борба претстоји. Али ви можете још победити. Само не стојте, док год не сатрете непријатељавашег. Нема милости, догод се и једна рука диже супрот вас. Ми неиштемо милости, алијеникоме и недамо! Сад напред јунаци! Развите заставе, на с мачем у руци на непријатеља! Слобода или смрт! У Новембру 1864. К о р о н а Р е г у л а, ђенерал и командант источне војске. Потпишите још и Добладу, Ромуру и вас.

После тога зовне Корона Добладу и оде с њим на један пушкомет испред војске. — Хбћу нешто да ти поверим Добладо , али мораш обећати , да ћеш ћутати. — Добро. Не ћу никоме казати. — Чуј ме дакле. Ти знаш да сам оних дана, кад се „Хабсбуржанин" из Орицабе у Мексику дигао, хтео „Ружу пуебланску" одвести, али да ми није испало за руком, јер још онога дана кад сам био с њоме, оставила је варош. Али ја још никако ни сам одустао од тога. — Ваљда не ћеш . . . ? прекине га зачуђено Добладо. — Јест, јест, хоћу, настави Корона, а ти знаш, што смислим, да то мора бити. Али желим, да ти примиш на осам дана команду над овим коњаницима. — Ти си сада шеФ, па морам слушати. — Дакле не од воље? — Не ! јер ја предвидим рђаве последице. Ако чује Јуарец, доћи ћеш под војени суд. — Не марим. — Али промисли Корона! Остави се бар за сада тога, јер видиш да је отсудни час ту. — Јуче сам чуо , да ће њезина свадба са Базеном до који дан бити. Не смем дакле одустати. Сто коњаника изабраћу, па с њима идем управо у Мексику. Има већ шест недеља како је тамо. — У Мексику! Ти хоћеш да је одведеш ? А ако те на путу издаду. — Жив се не дам у руке. — А ако те убију? Ако република изгуби у теби једнога од најбољих војника својих, и то твојом кривицом, хоће ли то бити патриотизам? је ли то схваћање дужности своје ? Корона само слеже с раменима. — Воља је човека рај његов!

У Шапултепски беше један двор веома остветљен. У дворани не бројене свеће , огледала, цвеће и богатство. Друштво се поделило на више страна и живо се разговараше. На среди стајаше узвишено место за цара и царицу. Ђеперал Мирамон, Алмонте и Маркец стајаху с Базеном и Јенормандом, и разговараху се већином о војничким стварима. Најпосле запита маршал Базен капетана Ленорманда, где је она женскиња. — Ено је, она Шпањкиња, што баш сад уђе с оним старим господином .