Земунски гласник

54

ЦРНОГОРСКА КУЛА. Два сахата од границе црносорске, где се са Турском састаје, стајаше некада мала кућица, а око ње свуда китр&асте ливаде, депа поља и густе шуме. Ту је жииоо Гргур Црногорац са лепом и верном женом својом Смиљаном. С њима бегае још само стари и слепи деда њихов, кога они веома поштоваху. Гргур је радо ловио по гори , али преко свега тога беху му најмилији бојеви с Турцима, као свакоме Црногорцу. Када је год кући долазио, л,уба га је увек срдачно поздрављала. Видело се , да само за њега и његову љубав живи. Тако живеше они скоро по године срећно и мирно; али једнога вечера деси се нешто, што загрози срећи њиховој. Гргур се диже раније него обично , да иде од куће. Узе ханџар свој, огледага је ли оштар, и задеде га поред турскога ножа, тако и оба пиштоља своја, сребром окована, а најпосле напуни пансвиво и дугу пушку своју. Смиљка се поплаши, јер јој се чињаше то некаки опасан посао , па га свакако одговарагае од тога, и мољагае га да остане дома. Гргур је притисне на груди своје и смешећи се одговори јој: ,,Не, драга! Гргур не сме изостати, када се браћа његова бију , и када треба осветити не човечна дела проклета дугаманина . . . Бог их истребио са света овога!" — Шта имате опет с њима? запита га слепи деда. „Тегако вама! Они су јачи — а јаче га је свет. Тегако и вама и нама, неће добра бити!" А гато зборига: тегако нама; одбрецне ср Црногорац. Је смо ли ми започели кавгу ? Не, они су нас вечно мучили и изазивади! Зар неси чуо како су Милогау отерали стадо цреко границе нагае без трага?8ар не знаш како су Стојанову жену обезчастили, и у мукама одпукли? Ко други, него они запалише ону кућу под шумом, која сада разва-г љена чека на освету, на освету за брата нашега који у њој изгоре? Неси ли ништа чуо о томе деда? повикне Црногорац прносито, и баци пушку на пдећа. „Али ја сам и чуо и видео!". Настави Гргур. „На има ли слободна човека, има ли једнога брата нацтега у овим горама , који ће тај срам и насиље трпети , а да се не освети, по сто пута да се не освети. Знаш ли и једнога? Кажи га, па да пудљивцу и безчаснику сјурим рвај нож у несретне груди његове!

Ја не могу, и не ћу трпети, док и једна кап крви тече по жилама мојим. С тога ме пусти —• врати ћу се опет. А они нека дођу, ако су јунаци. Та не носимо ми оружје бадава од детињства и не гађамо бадава тице у лету. Бог нам је дао тврђаву у гори и стенама нашима, бог нам је дао сретства за слободу и освету употреби ћемо га!" Човеку је борба досуђена. Грга оде у ноћ с пушком о рамену. Смиљка беше здраво узбуђена. Очи јој беху пуне суза, срце пуно слутње; она полети за њим , још једном да се опрости , и гледаше за њим док га не стаде. За тим се врати , забрави врата, и тако сеђагае сама у соби , коју слаба светлост осветљавагае. Слепи старац спавагае у другој соби. Она је плела мрежу често наслањајући замишљено гдаву на руку. Мрачна ноћ, нигде ниједне звезде, спустида се по додинама и горама. На један пут се Смиљка трже, јер је чула где пушке попуцују, најпре далеко, а посде све бдиже. Сад зачу дреку , сад силно трчање , а одмах по томе лупу на вратима њезиним. Упдашена сиротица отвори врата еа дучом у руци, и — одрпан и прљав човек неки улети у нутра. Она одскочи у страху натраг, и хтеде викати у помоћ, ади понизно, дрхтајући прошапута јој странац: „Мидост! . . . не издај ме ! . . . Затвори врата! Смидуј се закоји тренутак!" Она не знађаше у први мах шта да ради. Најпосде пусти странца у собу. Али када јрј странац чуглас, тихо викне: „Смиљка! Зар си ти? Ха, ти Гргина жена? Веренице, познајеш ли ме ?" Она га погледа, побледи и викне: „Данило! Дапидо!" — Јест, ја сам! одговори стра» нац узбуђено. „Ја сам, коме си се ти некада закдела, да ћеш га вечно љубити, а који је морао ваздан блудити по ноћи живота свога. Ади од то доба прођоше многе године, шта је теби сада и стало до сиромака, и до скитницс? Ти седиш сада у својој кући и живиш лепо }" Смиљка стајаше укочена. Рукама је покрила дице своје и тако се сећаше прогадости своје. Сећаше се, како је с Даиилом одрасла, и како га је љубила, као брата својега. Сећаше се како јој је он признао да је љуби , на како му ни она крила није, а како је он посде отигаао у свет, да стече наду на лепшу будућност. Слатки беху то снови и блажена успомена из златних детинских Дана. Али Данило беше лоше среће у животу и најпосле изневери браћу

своју, гтотурчи се , јер му се тамо примамљивија будућност смешила. Од то доба Смиљка је сдабо што ка њега чуда, ади је чуда, где га сшг, који око ње беху, прокдињаху. Прокдињаху издајицу , који издаде отачаство сврје, на крјем срам почиваше, и који за здато и раскошан живот издаде браћу своју. Тиме га је и она мрзида, прокдињала, њззино срце одпади се од њега , кога је тако љубила, а са кога је сада морада црвенити, кад га спомене пред Црногорцима. Пдеменито мужанство Гргино задобидо је поштовање њезино. Она му се чудила, па га је најпосле и жарко љубила. . . Но и Данилоје заборавио насву опасност, која му грозаше. Он не скидагае очи са дивне мдаде, која му се сте, а за којом је опет силно чезнуо. Пугаке се опет на бдизу зачуше. То их обоје пробуди из премишљања. Турци, које је невера Данидо предводио, нападоше опет на Црпогорце да их пљачкају и да им стада отерају. Но они се надаху томе, па се многи искупише и наоружа:::е, те дочекаше и побише непријатеља, крји ее на све стране разбегаше. Тако је и Данидо тразкко заклона у оној кући, гдз је нр.:у љубав сасју нашао. А гсад ое схггт за-:у цудкгааа, • Данило сз сетн опасности и вк::пе : — Ее оетари ме, Смиљка! То мене они гоне, а ја немам нигде жкве душе, игоја би ме спасла, до тебе . . . — ТБ.утн да те нечује деда, јер је онда све пропадо, прошапута Смиљка дрхтајући. — Прекдињем те, спаси ме! јер тек што не су непријатељи дошди. Ни пет стотина корака нема одавде где су нас из заседе напади. Ко је могао побећи , побегао је, а многи падоше. Ја сам к'о рањена зверка без дугае бегао. Код тебе спазил дуч и дођем. — Ах, гата ће то битк? Ја сдо сдутим. — Не остави ме Смиљка! Сети се наше љубави. Твоја браћа и отац твој прокдињу ме, али веруј —■ не сам заслужио. Нико не зна, шта сам ја трпео , од како се растасмо. Ти не знага, кодико сам пута сузе продевао, кад се сетих тебе. Као што што је ова луч цоћас у несрећи мојој спасење моје била , тако буди ти светлост живота мога, амђео мој. Буди и остани! Ох спаси ме само сад Смиљка! Какву олујину подигоше те речи у грудима њезиним! Данидо је теш-