Земунски гласник

зора забели, и тако се могаше видети неки јунак, а поред њега још два ОФицира, који дре тога пратише кола, но садаим беше одузето оружје. То је био — Корона Регула, а она два ооицира — Ленорманд и Изабедин ујак Бикарије. Сутрадан сеђаше Максимилијан у својој писарници, и издаваше иалоге своме секретару барону де Нонту. Још написа и једно нисмо државном министру, да га обнародује, у којем говори, како је пропутовао унутрашност земље и свуда наишао на оданост. Када је свршио тај иосао, запита секретара. — Ма јесте ли чули. шта се то догодило са оним колима идући од парка у Мехику. — Јесам, и како сам разумео у колима беше госпођица Изабела Переца и Розаура де ла Пена, а сњима Француски капетан и ујак оне прве дон Викарије. — То је нечувено! Усуђују се доћи до мога двора и красти денојке. ЈПта кажу слуге ? Чуо сам, да су их мирно пустили да оду. — Они беху напрасно од једно сто коњаника нападнути. Петорица од рбих чуваху момке, на кад они остали с колима већ добро одмакоше, нестаде и њих. — То је одважност, да је немогу чисто појмити. Али желим да их мојаполиција пронађе. Још ћу данас то наредити. Неможе то тако олако проћи. — Колико је мени познато одговори секретар , зором је отишла једна чета Француских коњаника у потеру за арамијама. Ако они нису други пут узели, ови ће их стићи. — Сад је шест сахата, настави Максимилијан. У седам ћемо у прертолницу; ви ће те ме пратити. 0 тим отпуети секретара, а он остаде сам размишљајући о себи. Дуго је говорио еам собом, најиосле рече, како ће се Хабсбуржанин знати борити за круну и престо, Шта крунисане главе знају, видели смо; да'видимо сада републиканце.

6. Р е пу б л иканци. Претседник мехиканске [»епублике Јуарец страшан је, неномирљив, а тако и доеледан као и даровит неаријатељ повога царства. Он је са свим ниска рода, чобанче, рођен у Оајуци. Он је прошао све еталеже у животу човечијем. Био је слуга, цисарчић, ђак, адвокат, судац све до У" ' ' ' 11 Дздаје и ур"1)ује: II. К. Сопрон

1846. године. После народии заступник, губернатор у Оајуци, емигрант и министар правде. А од 1858. год. претседник сједињене републике мехиканске. Он је живео у Монтери. Ту је имао велику кућу од камена. Као политичар био је он уважен, као говорник страшан. Човек од ниска поколегг.а сад је тако страшан, силан да се сто толиким силама европским прбтиви и с успехом с њима војује. Сад је ето стена, о коју се разоијају сви мрачњаци европски и сваки непријатељ слободе и сваки који мисли да је „милошћу божјом" позван и против саме воље народа, да толике милионе гази. Јуарец сеђапте у својој одаји. Ту не беше сјајнога намештаја. Он је седео за једиим столом, на којем беше пуно писама и других артија. За тим устаде и дође до врата од друге собе. — Молим вас часком Иглезије. После ееде опет на своје место. Одмах за њим уђе један сувоњав човек у народном оделу. Јуарец му пружи једно писмо. — ТТТ та мислите, Иглезије, о тој депеши ? — Завеса је подигнута. Трагедија почиње, одговори Игл. хладнокрвно, почем је писмо прочитао. — Ја мислим, даће наша војска моћи одбити тај напад. Шта ви мислите ? — И ја држим, само ако вође употребе све угодне прилике, које су нам на руци. Французи и Мехиканци у савезу могу само једно другом на путу бити. — Лопен, управља левим крилом њиховим. — Ви се ослањате нешто на то, али ја ни мало: Ја држим Лопеца и Лабастиду и поред њихова изда;ства за највеће непријатеље наше, јер људи који мењају веру, као свагдање хаљине, који час царству час републици служе, то су опаснији ОД свакога непријатеља. — Док нас служе ми ћемо их употребити. — Јест, дотле, али после сви па и Лабастида морају пасти, сви који се хране мрвама са узурпаторова стола, а које су са крвљу и.з нашега срца нанојене. Ми морамо очистити Мехику од издајника, морамо показати, да смо готови на поштену, одсудну борбу. Ту до!]е министар мехикански у велику ватру, на дато му Јуарец само махањем главом одговори, а после пређе на другу ствар.

— Јутрос смо добиди два диема. Ево их. Једно вам је познато. Ја сам га пре месец дана послао нрек# Добладе госпођици де ла Перици. Ту смо успели. Лабастида га је потписао. Свештенство је с вођом својим на нашој страни. — Али ако Лабастида зато узиште од нас, што је и од Максимилијана искао? — Па добро ; Ми ћемо му дати, али од обећања до извршења има много. И Максимилијан је погрешио, штО му није обећао, тиме је себе поткопао, а нас помогао. После тога разговараху се још о многим важним стварима. О војсци њиховој и њезином распоређењу, о доласку аустријске и белгијскофранске легије и о повишењу плате војницима, да неби охладнели, јер еу и царској војсци плату иовиеили. — То износи на по године милион место по милиона гроша. — Па и трипут толико кад би било, морамо дати, јер несмемо људе упушћати. Него сада морам ики изван вароши, ту имам састанак. Ви ћете ме пратити. Уједпо наредите и један шкадрон коњаника. — Шта, у сред наше војеке пратњу? запита миниетар зачуђено. — Јест, и ви ће те ми дати за нраво, док познате ту личиост. — Да није какав Француеки ђенерал ? — Није, него — жена, али ђаво ! Но хајдмо ! У башти до куће председникове сеђаху у исти мах два републиканска оФицира. Беше вече. За столом једним у хладнику пушећи цигару разговараху сс. Један бе;пе млад, витак; чело високо, очи отворене светле. У десној руци држаоје пуну чашу. Друг његов не беше много старији, али хладаи и озбиљан. — Цознајеш ли идеал Коропин? загшта млађи. — Видео самје пре годину дана у Пуебли. — Колико може имати година? — Тако шеоцаеет до осампаест. — На како се теби допада? —- Лепо. Мрше да занесе, да залуди човека. Него манимо се тога. Хоћу нешто друго дати приповедим, што сам у Иаризу и Немачкој проашвео. Као што ти је познато, ја и Корона ишлмсмо заједно у школу, пре него што смо у Алгир ишли и у служби поступили. (Наставићс <е.) Сопронова печатрва у Земуну.