Земунски гласник

— Неку, настави Ортеага узбуђено, неку па да с целом војском вашом стојите према мени. Изгубио сам породицу, имање, народ и отачбину моју, па нека иде и жипот мој, даћу га џелатима. Чудите се. Верујем вам, јер шта ви знате о оним црним невољама, које ваше заповести у милионама наших кућа починшпе. Би имате снагу, па можете и разчупати народ. Би ћете ме назвати усијаном главом, демагогом, али ћете се преварити. Него маршаде, почујте ме! — А ако нећу? — А ви ћете умрети, одговори републиканац, тако хладно, да је чисто страшно било. Базен побледи. — Видите! поплашили сте се од саме речи. Да шта би било у истини ? Богати сте; имате злата, имена, славе и свега па вас опет морам жалити, што сте тако слаби, те се несећате, на бледило. Џин који од сенке дрхће — — — Али ја нећу да будем судија делима вашима. За то је историја, а вас носледњи пут молим, пустите, ослободите Ортеагу, оца мојега. — Ортеага, повиче маршал. А, то је не могуће, љега, који вас је бунтовником начинио. — Не, маршале, него ме је начинио борцем за светлост и слободу, Али кад је тако, нека прими своје сваки. То рече и приступи маршалу, који к вратима пође и подиже револвер. — Остављам вам још пет минута времена. Промислите се а макнете Ли се само, бићете Мртви. То беше мучан положај Базену. — Јежио се, коса му се дизала од страха и муке. Али када је видео, да нема куд, ослободи Ортеагу, и да сину писмено поред поштене речи своје. Ортеага изађе потоме од маршала и закл.уча врата за собом. Али тек ]пто се сишао доле, сретне га један наоружан кољанички ОФицир; види га узбуђена и у невреме у двору, па га запита које. Ортеага га гурне и загребе, али га стража дочека и опали из пушака на њега, но непогоди. На то се побуне други војници и сви опале али га један само у руку рани, јер је у исти мах заишао за зид бегајући уз басамаке. Тако им замете траг, а међу тим уђе у једну отворену собу и затвори се док се, нестишају. (Наставнће се.) , . -

ЖУЧ. (Божичња прича.) Господо, ја сам вам обећао причу, а преумио сам оно, што је на.јважније; та ја не умем причати . . . Гле, ви као да ми се већ подсмевате? Та бар то није ништа смешно, што 'ваки човек као што сам ја прибогу не уме причати, т. ј. створење ћудљиво, саможиво, које проводи свој век преписујући артије, или картајући се, или на игри и на певанци, у спавању, једном рећи тако створење, коме јемилиун пута казано „како смеш разговарати!" Али ћу вас да казним за тај лакоумни подсмех; прочитаћу вам туђу причу, немилу и опору, да ће вас пецнути у живац. Ја сам ју нашао међу артијама мог покојнок рођака Т>орђа Дрвенаровића. Он је, богдага прости, био нацорљив, жустар, што но веле чудан светац; сви су га звали човекомрсцем; бојали су се његовог заједљивог језика и слушајући његове циничке изреке, говорили да је ћанут и жалили су га. А он је са обичном својом досетљивошћу, која се врло често појављује код еулудих, називао то мишљење „средство да се лакше може прогунити крупна пилула увреде." Неки старчић назвао га је једном „Негап." „Тај кепец, рече Ђорђе за њ, мисли чини ми се и сада, да су сви коњи начињени од дрвета као што је еам оклепацо кљусе" . . . Није згорег да знате, како је наредио, да га сахране: За сандук 50 гроша, за гроб 30 гр., ако може бити јевтиније, па макар и заједнички, биће још бо.т>е, другови ме не ће пригешњавати. За опело 20 гр. Гробару 10 гр. За свеће 10 гр. Чатац нетреба; рад икономије ја сам заживота прочитао цео салтир. Ако буде гостију, који су дошли да испрате моје тело, и да торочу о мојој прошлости, они нек изволе отићи својој кући, па ме тамо могу помињати; ако ли тог дана ниеу ништа готовили уздајући се на даћу, што ја потврдо верујем, то је још боље, бар ће познати правичност оне пословице „на туђ кравај не узевај." Што се затече имања и новаца, нек се даде Ивану Андрићу, ђаку који сад свршује гимназију; њему су потребитије паре, него мојој лешини да се гради парада. По смрти овог занееењака сваки се зачудио, што је он бадава учио шес,торо дечице сиротне, коју је тако приволео себи, да су плакали над његовим трупом. Осем њих урлало је за њим и неко маторо псето ....

Потрудите се и примакните ми свећу, ево ћу да читам причу .... Ево је опет настала зима, шесета зима у моме животу и ова је исто тако сурова и дугачка као што беше оне године, кад сам спрам светлости жишка, Под криком савуљаге и клетвама пијаног оца, први пут осетио хладноћу живота, и у исто доба, не знам управо , да л' обрадсвао, да л' растужио своју сироту мајку првим кликом суштаствовања. Благи Боже, колико сам промена преживио у средствима, у осећајима, уверењима за тих шесет зима, што се ничим не разликоваше једна од друге. Са каком сам животињском радошћу поздрављао прве цигањчиће, што се мрзнуше у ваздуху оних дана, када сам ја у некаквој антеријци, што су ми код куће скрпили, трчао у скок сеоској школи у гомили с Микићем, Драгићем и Никићем , који су на веки таки оетали . . . Ну да, једном су признали јавно име Никола на опелу . . . Коњици, тоциљајке, санке, градови од снега, ледени брежуљци, све је то веселило малено безазлено срдашце. И по том с каком сам тугом и малодушном завишћу дочекао зиму, одлазећи у школу у лакој хаљиници, без топле обуће , а гледајући замотане у лисичину богаташе. Како сам проклињао зиму онда , кад болесна мати замотавши се у последње одирке не могаше у хладној коморици одкравити своје премрзло тело , које се лагацко као догорела свећа гасило и гасило дотле, док најзад не почеше сви утврђивати да мора скоро умрети и из пријатељства говорише , да је време већ и да не от Р.УЈе јадно дете — мене. Та пецкања изазвала су прве прекоре моје свести и сумњу о чврстини човечијих осећаја, по томе , што су ми се те опаке мисли и против моје воље врзле чешће по глави и гониле ме да кројим планове за бољи живот, кад умре мати. „Сиротињо, сиротињо!" узвикивао сам подлежл ћи очајању, ти си нам преотела све, па и сласт свете безкорисне љубави. Твоји члапови волу један другог докле сваки може добијати свој део насушног хлеба. Ти си начииила од човека звер ! Него може бити само сам ја тако суров; може бити еамо ја Тако слабо марим за евоје? Не, не , онда одкуд би знали други, да је та мисао могућна? Како би ме могли у очи вређати, кад би оиа мисао била измет? Зар сме ко рећи свом брату: „ала ми је жао што не маш ножа да закољеш твог прија-