Земунски гласник

теља?" Не, моја је мисао била обична појава. Ови несретници мисле овако у тим придикама и сви људи знају то . . . Ну, ево мати умре и мени не оста ништа друго, већ да купим сандук, где ће сложити удни труп, на га сахранити, а другог дана осјеКајући зиму, позавидећу срећи покојнице. Како сам истински мрзио тада зиму, ону исту зиму, коју би радо продужио за десет година, вечно, ио смрти мајчинбј, кад сам се изкобељао из невоље, седећи у својој рођеној кућици, наслађујуки се дугим тамним ноћима са младом, дивном женицом, забављајући се буктећом ватрицом на камину; одахнувши под звуцима милог гласа, који ми шапташе „скоро ћеш постати отац!" Како сам нре био нежан, осетљив и слабачак, а како сад изгледам чврст, суров и опор и тек тада, кад проклињем прошлост, проклињем ону зиму, у којој је почео унутарњи преврат у мени и само тада још осећам да сам човек , да није све у мени сатрвено, па и ако не могу спасти страдалца, оно бар могу вурити грудву блата у очи његовим душманима . . . Волете дирљиве приче , оне вас теше; истина није ружно у топлој соби, међу нријатељима, на меким диванима, слушати како се пате и страдају наша браћа, па слушав последње јауке њихове муке и клетава и срамоте, одлазити у меке душеке и осећати, како је сам јачи после тих наслушаних страхота, а како је опет душа мирнија . . . Не мислите да ће те опроврћи ове речи, не можете ме насмејати вашим уверавањем, та хоћете таким причама да умекшаде срце, да га на пунипе љубављу и осећањем спрам ближњих. Глупости! Не уме1«ша га нрича, ако га није умекшао живот; оно светлуца пред очима много страшније, нег' најстрашније приче; паи ја, што се већ гушим од жучи, која ми се и у кости увукла, не би вам могао исказати милиуни делић страхота у животу. Али тебе светла лавице номодних бадова,тебе веселе так-е приче, јер гдедећи у њима, како вређају и срамоте развратници твоју сироту сестру, дако ти се радовати за то, што ти исти одсвуди дрхћу пред тобом и једва смеду да ти се дотакне руке. Ти оче ципио, што си нагомилао благо, читајући пороцичије свађе скопчане са сиротињом, радујевд се својој богаштини, јер си уверен да ће ти она одржати синове снажно и дуго у покорности. Ти

нежна мајко, сдушајући да поштема раденица свакојако мора скапаги у невољи, а богата каћиперка да може опет наћи младожену по свом ћеиу и постати глава будуће иородице, умирена си што се тиче твоје ћери, . зато и спавам с осмехом. Да. тако је то; тако је стање ствари; л>удима не се додијати никад нове по"врде о њиховој снази, срећи и слави. Песник са зебњом чита редиће написани рад његоиих списа и свакако гледа, да сам себе уве])и, да је он као и пре ирви песник у домовини, да се као и пре проносе гласови, како су ретки дарови људи , — на захвадише се Вогу за ту реткост, радује се што се кроз десет година повлачи глупост, а нема да се роди нскн бољи ђеније . . . Чујте једку причу, сладите се , будите сретни и вам је срећа пунија, ја, који пишта немам осем туге и жучи, ја ћу вас дарииати овом причом. Ви ћете ју примити и задовољитићете се, а ја ћу се иакосно насмехнути, јер ћу се тада узвисити над вами, ночем сам дарива богаташа даром са сиротињске триезе. Ја сам већ сиоменуо, да сам се родио сиромах, а иосле сдободно додадох, да имам своју кућицу. У тај мах ви нандакосте своју Обичну образину дволичности, али скипите. је, и то што брже! Вама је мииула кроз главу помисао: „подлац, зацело је миитом стекао!" Ви сте доб])и, ви сте поштени, вама је слободно од природе да сумњате на сваког око вас, да је подао, непоштен и да је огречао у неваљалству. Та како би се онда ви звади добри и пош ениУ ? Кад не би за другим говориди да је хрђав и вас би евукди с висиие у прах, па нит би вас звади добрим ни хрђавим , нег обично смртним, који радеонолико, колико морају а не више, јер је над свима казнени закон и бодро око, оппгге мивдљење, и Вог суђаја . . . Ну, преваристе у рачуну ; ја нисам био подлац и верујте сада се кајем . . . Гле, како вас прели румен за то, јито ја признадох! Стидите се . . , А видите ја се не стидим; само за то не црвеним, јер се кајем што сам био поштен, али касно, већ сам остарио ; тешко ми се навићи новом живљењу; па и коме би сад текао новце. Осем за покој душе ? . . . За моје млада доба нису ме од поддости спасле ни књиге , ни људи , ни промућурност , него особита моја нрирода: осетљивост, утицаји и самољубље. Иди немогох -гдедати сузе јад-

них просијака па за њих мољаках да добију опшТинске помоћи, што 'но зоиу „милостиња ;" или ме раснаљиваше , кад видох бесног силеџију, који се хвалио да ће сиротог и нејачког нротивника сатерати у мишију рупу; иди ме смућаваше што ми људи смеду пружати ми то само за то што знаду да сам сиромах и што мисде да сам роб који је готов иољубити их у папучу за њихово кдето бдаго, Али јок , ја нисам учинио иито него сам радио. Шта ? Оае! Однешачио сам у н])естоницу , учио сам се на великој школи ванредно, иреписивао сам и себи и другоме, сам онанке градио , сам хаљиие крнио , за коју пару учио децу иисан,у и читању, сам евоју клет усиремао , и норед свега онет ваљаио испит подожио . . . Ови који су ме познавали и паметни и будале и учепии и гдупаци, евакојако су ме звади, ко тврдицом, ко иоддацом, а нашло се таких домишљана , који гонорише, да су својим очима видеди , како сам ишао к праљама носеКи на глави кошар с нрљавом рубином, како сам то иснирао на реци, иа носле накрућене и углађене еукње и друго што разносимо газдарицама, чије су биде. Нашдо се и таких , који су се смешили на те досетке као и ви тад . . . Додазиди су таки гласи и до мене: видите сиратињи у очи таке ствари казују , — ади ја сам се подизао све више и све смедије гледао сам у очи тим људима, па где чуда ! Мало њих могаше подиети мој поглед , поглед човека с ниском душом! Нашла се жена, која је поднела тај ноглед и заволеда га, којаједада свој жиза њ ; разумете ! млад * диван , невин живот. Весео је био наш уноређен рад. А још је веселије било , кад смо се уседили у своју кућицу и рекди: „ово је наша мука! Ту се стече и радост и нонос и нада на снетдије дане. Па и то бијах: ја, жена и наш синчић бесмо једна душа. То беше тврда савез. Често су вређади и једили ио неког од нас, али се ми међу собом слагасмо и веседо исмевасмо људску пакост и тежњу да уг])изу човека за срце, да га оп.т.ачкају драмљивог, да осрамоте њеГог)о поштење, кад је ђе гођ на страии. Та пакост могда нам је одузети евет, осем нашег поштења, наше Љубави, (11(11 тагнће <с.)

Издаје и уре1)ује: И. К, Оопрон-

Сопронова печатња у Земуну.