Земунски гласник

102

СУДБИНА И ЦАРСКА КРУНА. (Наставак.) 7. Слобода и отачаство. — Ти идеш очевидно у пропаст, рече Корона покушавајући одвратити Ружу. Шта ћеш радити, ако ја сдучајно у првом боју погинем? — А ко пита за будућпост, кад ]е у његовом наручју радостан, весео и сретан живот? Корона, пусти ме, да идем с тобом, да се с тобом и с толиким хиљадама борим за независимост и слободу Мехике, да с тобом ладнем и умрем. Корона није смео више одвраћати одушевљено девојче. После неколико тренунутака иза])С из манастира. Корона и Ружа умотани огртачима. На вратима манастирским дочека их један човек и оде с њима. Суоце је било отскочило. — То је сунце наше љубави! прошапута Ружа, и њежно погледа Корону и стиште му руку. Корона се само на смеши, али на лицу му се могаше друго осећање читати, као да би то било сунце 1вегово, што залази.

Неки коњаник јахаше гором поред једне реке и певаше песму својој драгој. И текхптоје испевао, зачу се иза леђа његових смех. Један ОФицир републикански пењаше се уз стеновиту стрмен. То је био Ромера. И он стаде задиркивати онога првога, по имену Потонија, због његових љубавних јада, После ире1)у на други разговор. — Знаш ли ти ко ће добити одличије Француске почасне легије? Запита Ромеро. — Не знам, али Мехиканац баш зацело неће. — Али баш рођени Мехиканац. Сада је царски ОФицир, апре је био наш друг. — Да није Урага? — Није, — Маркец или Меја? — Није, него — победилац од Кахахујиле! — Зар Лопец? — Јест, Михајило Лопец, царски пуковник- Јмтимепте „царице," у нредлогу језавелики крст почасие легије. — Да-Ј да, ја сам заборавио, да Базен узима његову нећаку. Шта пеће човек учинити за лепу, младул«ену и за седам милиона гроша! Јахајући тако у ]>азговору дођоше до једне равпице. У наоколо бе-

ше шума, а на равници три хиљаде војника, које коњаника које пешака. На јужној страни видеше се беле зидине вароши Туле. И прођоше војску и дођоше пред главни стан, где их радосно поздраве. Од војничких колеба, колико си се руком могао добацити стајаше Коронин шатор и још неких виших ОФицира. Поред Короне сеђаху за једним столом још неке старешине војничке по имену: Ортеага, Кортина, Салтило, Ринеоно, Голардо. Договараху се, како ће одбити нов напад Французких врјника. И закључишеј после дугога већања, да их дочекају и ноћу нападну. — Кад би сваки учинио своју дужност, ми би однели претседнику више од једнога знака победе, дода Корона. — Али ако нас случајно побију? запита Ортеага. — - На то не треба ни да мислиш, али кад си већ споменуо, одговори ћу ти и на то. Околина је така, да се непријатељ не може никако више искупити кад га један пут распрштимо но овим гуд\ р >ма. А то исто и за нас важи. — Дакле ваља се борити до последње капи. — Тако је; само што су сви изгледи, да ће мо ми иобедити. — Много мећемо на коцку! зачу се В11ше гласова, — Република је три иут побијена. Сада мора оДсудан бој добити, ако нећемо поверење војске да зло употребљавамо. Славни орао Мехикански опет се подигао, да поврати пронЈлост нашу, и ето се држи у борби против јачега непријател,а и против свију његОвих вештина ратних. И у свакоме срцу букт и пдам одушевљене наде, победа народна права, моћ цивилизације и човечност столећа. Хиљадама хиљада гласова са сви ју страна света чују се, да се једном спасе што деепоте ногама погазише. Топови то оу хироглиФи на гробу слободе овога века. Али се јако варају те деспоте, што мисле, да свестап народ милионом џелатских иесница могу унишТити, обесчастити или подјармити. Боље је на земљи отаца сврјих умрети, негр робовати, или но туђини блудити и од глади скана-: вати. Нека их дакле! Усхтеду ли нам отети наше свето право слободнога грађанина, и пачинити нас ноданицама оних, што ..божјом милошћу" против „воље народа" владају — онда напред! гонимо их до гроба 1виховога ! Презримо све, па се уздајмо само у своју снагу. Ми смо хтели сва-

како мир да одржимо, али све бададава. А најбољи је војник онај, који нема више гата да изгуби. — Али је тако клање нечовечно, рећи ће један. — Нечовечно! то је најглупија фраза, и сваки је будала, који се данас с њоме хваста. И снрам кога да будемо човечни? Спрам угњетача својих? Спрам Француза? Ха, ха! који су стотинама наших врјника вешали и стрељали, кад су браћу нашу косили, њихове жене, сестре наше бесчаетили? Кад су дошли, да пролију нове нотоке крви у часу кад се ночела бура стишавати? Јесули то они били? реците! Нема дакле милости иепријател>у нашем. С мачем у руци напред! Ми морамо и нечовечни бити, док не будемо слободни, док не будемо републиканци. Устајмо с помоћу божјом за слободу народ и отачбину! После тих ]>ечи Корониних настаде велико одугаевлење. Корона подели војску и одреди свакој чети вођу. Кавал>ерију је предводио оц сам с Корером. Дођоше на место, где ће се побити с непријатељем. Дође већ и чае, да ее иобију. Патона. је заишао непријатељу за леђа. Бој се започе и у свој страхоти разви. Дуго се није знало на ч ијој ће стран и бити прбеда. Најпосле Французи уступише и одмах затим разбегоше се куд који. Много их остаде мртвих на бојишту, После боја искупише ее заостали војници републиканске војске. Мало их је било, па и то еве рањено и уморно. Корона се последњи вратио из боја. Уморан' спуети се на- зелену траву, и дозове к себи оФицире. Сви дођоше и стадоше око њега у круг. Корона погледа мали круг и запита. — Је сте ди ту сви? — Јесмо, одговори ПорФирио Дијац. — А камо Ортеага, Салазара и Ромера ? На то иступи из реда један мла* дић. Глава му беше везана црвеном марамом, а тако исто и лева рука, крја му виеаше у марами о врату. У деснрј руци држаше крваву сабљу. — 'Јлеиераде! ја сам видео, кад су ми оца заробили, проговори младић, а по гдасу му се могаше дознати неописан бол. ^— Ухваћен? — Јест. Ја сам ее непрестано поред њега борио, На један нут га изгубим из очију. Неиријатељи нае опколеше и тако бранисмо само живот свој. После боја видесмо да на .\ј