Земунски гласник

114

небијаше дома. Дођосмо куки; пијаница је лежао све једнако у заносу. И жандари ија мислисмо и мислисмо, иа најзад закључисмо да ваља наћи лекара иа ма шта стало . . . Лекар тек што се вратио кући; бијаше му криво што га зовем к пијаници.„ — То ће бити и сувише, ако морам походити још и сваког пијаног сељака. —• То вам је дужност; ја вам кажем до се он неразбира никако. — Донесите га амо, па ћемо видети. — Та изданиће путем. — То се вас нетиче. — Чујте г. лекару, ја ћу вас тулшти. Ви сте наишли на онога, који ће оћутати, ја нисам сељак. — А, ви ћете да се тужите! проговори лекар чудним и пакосним гласом. — Изволте ја Ну доћи. Одемо. Лекар прегледа пијаницу и каза да је бијен. Дође полиција, напишу протукулу, повезу пијоног у болницу, него он путем умј )е. Други дан ме позову на испит, задрже ме задуго ; пецкања испитача изгоне ми неколико горких и опорих одговора. —■ Ми ћемо разабрати за вас у вашем „надлежатељству" (испитач). — Ви градите ове покоре, то није ни лепо ни поштено да се бијете са људима, који су ниже од вас. ■—- Да ви немислите богавам, да сам ја убио оног човека? — Ја немам право да мислим што, него прикупљам доказе, рече он иронично. — Чини ми се даје ствар јасна; преко од моје куће има механа, могућно је, да је пијаница и бијен. — Врло мудра досетка. Лли на жалост механџија вели, да тај човек није ни био у механи. — Можда он лаже. — То је врло мргућно. Нађитс сведоке да он лаже, ми ћемо вам благодарити, то ће размрсити ствар. Раздражен оваким догођајем ц])атим се кући; о граичици и веселом дочеку празника није било ни домена. Иијаница је врло немио утисак оставио код деце ; чули су да је у.мро на путу и плашили су се мрца смејуКи ходити цо мрачној соби. Ја сам био љутит и врло сал! ружно урадио што им нисам растумачио јвихов будаласти страх, престављајући га у смешној слици, цего сам се шта више продерао на гвих ијош горе их уплашио, Женаје ћуталана-

суморена. После два дана зове ме директор у канцеларију себи. — Шта се то заврзло међу вама и полицијом? упитаће он неповољно. То јебио господин набусит, прилично одгајен и из добре куће ; о полицији се врло опоро изражавао и могућно је да би га лако снашла беда, за тај очајнички либерализам кад му неби допушгао његов положај, да може 'либерализати како му је ћеФ и кад му неби била то доста мила забава. Ја сам му испричао сву историју. — Опроатите, човек би ваљало да нема ни мрве мозга, па онда да диже пијанице са сокака и да их уноси у своју кућу. Ви сте могли лепо послати ваше служте за оне, како их оно зову? — квартаљници. позорници тако некако? — Е, ал' то би се отегло, а ја се кајем сад и шго је онолико чекано и двоумљено. — Мислим, давам је жзна б ила врло благодарна затаКог госта, рече директор с оним, ироничним оСхмехом. — Он се прекрасно понашао! — Моја је жена — жена, а није кип са натписом „човек'1 — То јест, шта ви хоћете стим? зажмири директор погледајући иза хартије. — То, даје она разумела да ваља помоћи ближњим, било иАјаним било опљачканим било ђенералима било проеијацима ил' сељацима, њој је све једно. — Тако дакле. Оавршаност у чиновцичком свету ! Кљањам се цред врлинама ваше жене, осаедочите јој моје поштовање . . . Оамо вас м:>лим други пут кад узимате пооласа тим излећујућим кцарталницима ие узнемирујте мене, Ја нисам рад да моји чиновници имају посла со полицијом, а ако имају што с тцом, <>лр нек недолази то и до. меце. Овригав ову беседу он одане . . По евом ноложају имао је власт да уцрааља људима , а није умео, говорити њиховим говором н. нр. кад би казао:дај те ми артију на кајој је нисано нисаљком . .- . - Надам се дакле да сте казали добру реч за мене? — Нзмам среће цозцавати ваш нриватан живот. — Алц ци знате мој службени род, па но томе можете оцециги и домаћи ждцот. — Опростите људи еу раадцдни у својим цоложајима. — 1Цта хоћете с тим ?

— 0 боже мој ! то, да ја непознајем ваш приватан живот. — То јест полиција мон-ге мислити да сам ја лупеж и ленштина? — То није моје . . . Онростите, врло ми је жао, али сад имам иосла. Директор се опрости са мном у чтиво и ладно. — Изиђем од њега као у неком бунилу. Код куће меје чекао позив у полицију. Почели су ме потрзати .. . Кроз месец дана био сам принуђен продати кућицу и најмити стан, у који се преселим . . . Већ ми се и обесио дуг на врат . . . кад — а маом се натуштио црни облак: био сам увређен, измучен, ггопижеи. Жена ми се поболела, морио ју је кашаљ . . . Знате ли шго је сиротиња? Како неби знали; вадели сте на вештачком излогу икону, на којој је насликан сиромах; сећате л' се како је депо изгледала закрпана његово.м кожуху? Али зпатз ли, да су ме!; сиротлњ >м честе сзађе, раздори и нзпрнлике око> излишчаг комадића хлеба, охо нозчића добивеног на пијаци од неке куварице, коју свакојако сматрају за крад вивицу? Зиате л' даевакч маг, свака несмислена, опора рзч, коју изусги један члан бедне породице врзба и изазива на свађу другог чланг? Е, а од куд бн ви то докучили! Тог иема на уметичком излогу ! . . . Бабо, дошла је нека сиротитица и проси, рече ми једном моја ћерка, кад је невоља највећем узела мах. Ја шкрипнем зубима, ћутао сам и ходао по еоби. —- Нек проси и слми ћемо скоро! ^аздражзно прозбори моја жена. Ведна ж.зна цагила је абог деце, зцајући да су сад потребне паре нгњчхозо одгајизање! да неби згорзг $1ло кад бч Оанда имала поделчти кутић за учењ ,јер је у очшт >ј соби међ ргзгозоро.м рленчх гостију сдаба наука. —■ Шта слугиш? додадох ја. Јесам лц ја поробцо сцоју породицу што лц, па да ми пребацујеш ? —■. Ја те не корем, алц сам про-. мисли, да се готова нема су чим платцти 1цкола за Оанду. Уплео си се у дедо, кад је цаљало благодарити богу на нашем стању, што нас не? дирају и не неиадају. — Депу слику приказујеш деци. Оамаљубље! Јамачно си рада да с-твориш од п»их: гурсузе. Доцста то им може иомоКи да се нагутају новаца и да не пропадву к"аа јцихоц луди отац. Чекај, још ће тц они куиити ц богате накит^ ,,, (С*(ттКе се.)

Издаје и уређује: И. К. Сопрон.

Сопроцоџа цечатња у Бемуну.