Земунски гласник

113

најпосле изјавио еамоме цару, одоб-; рио он или не, он ће их погубити.' И тако погинуше три најбоља официра тј ) и дична републиканца у еедам сахата у јутру у Квери. " Послужитељуђе и прекине им разговор. Донесе нретседнику име једнога, који је желео с љим говорити. Претседник отпусти Корону и рече му да нродужи разговор за ручком, а сад да иде. Кад је Корона изишао, спази у ходнику једнога странца умотана лица. Корону обузе гњев, кад му сагледа очи. — Ко је тај? заиита послужитеља. -• Михаило Фернандо! стоји на карти. Корона оде, али је јако узбуђеп био због тога сусретаја, те је ишао непрестано улицом, а све је мислио на љега.

Лопец уђе у одају претседникову и седе на исто место, где је Корона мало часседео. Неколико тренутака ћутаху обојица, а за тим извади Лопец исиод огртача неки завежљај писама а ни речи не рече, као да су обојици добро познате артије. — Хпала вам, пуковниче, у име републике. Кад победи, она вас иеће заборавити. — Не тражимјаголу захвалност за то, што ћу ногазити заклетву коју сам иоложио цару своме, и пгго ћу служећи вашој ствари своју упропастити. — Ја мислим, да ви нећете с тиме трговати, него хоћете да послужите народу и отачбини. Ја незиам веће мете човеку од грађанске славе. — То неверујем иретседииче, и ако се сећам многих имена, која су нам најлепша, најдрагоценија и најдража. Народ, за који се ми боримо, ми смо сами. Цео карактер наш и непрестана тежња за славом, за влашћу, за уживањем и богаством све то долази од бескрајне себичности, која се ни самога самоубиства нестраши, ако види у томе какву добит. - Добро, иуковниче, неодреците нам само рукопомоћи, иа ће те све добити. — Гледаћу, претседниче, да потпуно одговорим вашем очекивању. Што сам обећо учинићу. Него на растапку рад бих био разпитати за моју нећаку. Један ђенерал ваш украо ју је. Она ће зацело бити ту у стану. нг Колико сам дознао, кад ми ју је ђенерал прететавио, она је рагдо пошла сама за њим.

— Је ли ђенерал ожењен? — Ваша му је нећака жена. Пуковник илану као огањ живи. Дуго није могао речи прозборити од страшне јарости. — И он се усудио, да тиме још крунише свој насилнички лоповлук? — Јесте; девојка је хтела, ђенерал је независан, па ју је узео за евоју жену. — А ја зар немам ништа ту рећи? него еад тек иросто да кажем: добро! — То би најпаметније радили. — Не, то неће, и неможе бити. Ја као тутор њезии, захтевам, да се тај брак иоквари, јер је био без мога одобрења, и да ми се изда госпођа! — Не знам хоће ли ђенерал на то пристати. — Зар у вашем стану, претседниче, нема закона, да се насиљу и сраму стане .... — Пуковниче, прекине га претседник, дужан сам одбити таке клевете на име једнога од најбољих војника наших. — Добро; Кад је тако, жао ми је онда, што сам вам служио, и ево изјављујем, да је прекинута свака свеза између нас. 8а тим устаде, узе шешир и ио1 )е . Тако исто и претседиик. — ПретСедниче, још вас један нут молим, учините, што иштем, дајте ми моју нећаку, иа да вам останем на уелузи. Ја се не могу мешати у приватне ствари. — Иа ии за ту цел, коју вам нудим. — Никако. — Онда је ово нослењи пут што сам овде. — Немојте бити нагли, кајаће те се! — Ја сам стом прееудиом намером и дошао, или да узмем моју нећаку собом, или да вам више никага не дођем. — Грешите здраво! Зар да отачаство пати из узрока, што вп пе можете учииити. даиије оно што јесте. Него се мени чини, да сте се ви ради извући испод наше заставе, па вамје ова ирилика добродошла. Реците ако је то и отвореног непријатеља ја ћу знати поштовати. — Јест, то је. И хвала вам што сте ми помогли изрећи. Ја више не могу на две столице седети. Док је наша земља чиста била од страних војника, ја сам се борио за реиублике. Сада сам видео, да је не могуће. Непријатељ је јачи, народ је оголео и огладнео и ја сам прешао

у — цареву војску. Претседниче, опростите ми дакле овога мучнога положаја. Ја истина газим тиме задану реч, али и то је боље него да будет убица мога цара и господара. Лопец ућута и гледаше претседника чисто као да га моли. — Пуковниче, проговори претседник, ја поштујем осећање ваше, и мило ми је, да сте таким начином постали мој противник. Висте честит и јуначан војник, моћи ће те и верни бипи. Ево вам пружам руку, што још никад нисам. То нека вам више рече, него све речи. Кућа вам је моја увек отворена, да знате, да и у својим политичким противницима поштење и дух умем поштовати. Сад с богом! Па ако се више никад невидимо, немојте да изливамо гњев један на другога у будуће, кад се сетимо прошлога. Лопец му стиште ватрено руку и — оде. Јуарец се врати опет за сто, и седе да пише, а на лицу му се могаше у лаком осмеху задовољство читати. (Наставиће ее.)

Ж У ч. (Наставак.) — Хајд' браћо помозите понети га, рекох ја. Светина се махом разиђе на ове речи, а који осташе почеше гуњђати. — Тражиш ђавола! нећеш добро проћи! — Марво! повикне господин и заповеди кочијашу да сиђе и да ми иомаже. Унесемо несретника у кућу. Наложим да га трљају, а сам отрчим у полицију да јавим. У кухињи су се десила деца, обилазећи жалостивно око гранчице; потресла их је иојава пијаног човека за кога они мислише да је мртав. — Шта сте ви кварталник, што ли, да дижете пијанице са сокака? обрецну се на мене члан кад сам стигао у кварт. — Ни сам кварталник, него стражар и иозорпик нехтеше доћи, кад их звасмо, а човек би се смрнро. — Па нек се смрзне, ви не би одговарали, рече члан хладно. — То је не човечно ! Тако можемо пустити да убију човека под нашим иозором, па нећемо одговарати, правдајући се, да смо спавали, да ннсмо чули галаму. — Нуто ФилозоФа ! покличе члан и посла самном, неколико жандара и ако сам ја тражио "лекара, који