Земунски гласник

У ЗемЈпу, 18. Фебруара 1808.

Збмунски Гласннк излаз п Иедољпи у јутру. Ценн иу је гпјншњл 5 фо - Иреднлату на Земунеки Глаеник прима из Ауетрије Сопронова печатња рипти у Лнпкноталн Заједно с поштарином или достнв.ћањем у кућу. За у Земуиу. из Београда и унутрашње Србије г. Велимир Валожић у БеопредЛројннке у СрЛији станс лнст овај дукат цесаргци <■ поштарином. Број 10, граду. Предбројиици из Босне, Херцеговине и Старе Србије предброје 3« Босну, Хрцеговину и Стнру Србију 60 гроша турских, пан турске се у плаћеним писмима код управе вилајетеке печатше у Сарајеву. Без пошгарине, коју предбројниии сами имају плаћати. новаца никакве се не уважавају наручбине.

БЕЧКА 1ТИСМА. II. (Свршетак) Не мање важан минитол, за народно напредовање и за обезбедити п.егову будукноетјеет образованост. О том предмету је већ много и евестрано говорено. Ла само велим, дајмо и ми ревносно и из сопетвеног побуђеља децу нашу на учење. Плаћајмо бол>е учитеље, да и они више труда полагати и више знања себи набавл,атп могу. Учимо децу на радипост и на личну независност, да не изгледају па наслеђе и очевину, као Израилићани на ману у пустињи већ да се науче и увере, да сваки поједини своју будућност у евојој власти има; и да се она налази у својој вредноћи и своме поиашању. У северној Америци постоји обичај, да отац и самом јединцу сину своме, кад је овај извесну годииу навршио и нужну науку себи прибавио и поред оца у послу радио, врата отвори, и с торбицом на леђи у бели свет на пут пусти, без крајцаре једне. Тај иут траје до син()вл>е лсенидбе. Син сам мора себи стање да оснује. А питаш ли оца, «ашто сину неда долара на пут, одговориће ти: ,,Нећу да вређам синовл.еву не зависност." Зато нека су нам деца рано одрептена и независиа, али то у раду а не у безпослу. Овде у Вечу нализе се доста Срба, којима је прописан као предмет и верозаконска наука, па морају V томе и класу добити. Шта мислите, од кога уче наши ђаци религију? Од калуђера овдашње православне грчке цркве. Овај је врло врстам и честан свештеник, ал' ни речце српски не разуме, а немачки једва по где што натуца. Сад можете себи представити, какво то може предаваље религије ђацима бити. А то цредавап.е није^ безилатежно, јер

ђаци плаћају за то. Та за бога, ми имамо народни великЛ фонд, ми имамо много и много красних Фундација других, зар се неби могло отуда један свештеник овде уБечу једаред за свагда, већ ])ади поучавања ђака у вероиспов^ди издржавати. Та нужно би тс) било и ради исповеди и причешћа код толико много овде живећих Срба. Ја сам уверен, да ће његов& светост Патријар, кад чује за ове наше жеље и потребе при иознатој његовој ревности за цркву нужце наредбе чипити, како неби морала наша српска деца катихизис и друге верозаконске пауке на немачком језику учити. Пређимо сад на други предмет. ПретгоЈтучио би птштеж свету онај начин рада зем.т.еделског, који сам видио код Пеште и у Италији, па и у Ческој , премда је ова земл.а доста на северу и кратког лета. После жетве зимњег усева , одма сутра дан, узоре се на ново пол.е и иосеје се овас. У Италији свагда досне и сазре истог лета, код Пеште пак сваке суве и лепе јесени. Ако пак не сазре , служи за неизказану зелену храну коњма и марви. У Ческој посеју грашак на оно узорано ио.т.е. па не само да лети и у јесен свет има да једе зелена грашка, но под зиму покосе га и краве имају најбол.у храну. Желео би и то, да наш свет већма се занима одхранењем свилених буба. Летнпе иоднебије од нашег неможе се наћи за ту благословену радњу. Да имам што рећи, препоручио би, да ее ио градовима у Варадину, Темишвару и Београду свугде по ледини, гто шанчевима, дуд засади, и да се по градовима чрез војнике посаде и чрез апсенике, којих жалибог свагда доста има, свилепе бубе негују. Војници би имали за то доба бол.у плату, а и војеиој благајни било би отуда дохотка. Од највеће користи би то пак било за зем.ву, што би се војпици

у неги евилених буба извештили, и то знање доцне дома донели , и тако би се исто еве више ширило. Овде ваља ми и начин споменути, на који се при томе у Италији поступа. Познато је, како се тамо оскудева у земљишту. Зато људи засаде у ораћем пољу линијом од10до10° дудове. Но да ови нису усеву својим ладом од штете, и тиме да развитку нееметају и не задрже жито да сазре, они крешу дудове, као што ми наше врбе. Пруће однесу кући, и тамо тек лишће скину. Наравно то кресање бива мало по мало по потреби, и то вреди тиме више, што је лист сваке године њежан, јер је с младог прућа скинут. Главне гране крешу се на подобије лозе све за неколико очију дуже се оставе свако пролеће, па тако се умножавају прућа. У дољном граду Београда ено великог просторија. Тамо иече сунце мозак да раепали. Човек добије главобол.у само кад лети погледи у ту сахару. Како би ту 600 дудова од користи било по производ свиле, и како би се месеца Јула дало проходати по њиховом ладу. А у ратно доба не треба поеећи, јер дрва чувају. Код Перлеза беше покојни наш витез Стеван Книћанин до крајње страже изишао, коју делише од непријатеља само мост перлески. Непријатељ нас упозна , и отвори ватру из топова иа нас. Но ми усправл.ено као јаблани, пркосећи пуп.н.ави, ходасмо сииом. Мало но мало почеше из евију топова огањ бацати, што је не сносно постало. Ја приметим Книћанину, да наше јунаштво те напта смрт никакву корист по општу ствар не би имали у ој.ом тренутку. Наговорим тако Книћанина, те станемо иза једне врбе, мало дебље од нашега тела. Три ђулета из нтест Фунтовног тспа ударе и заглаве се у врбу. алнстробише.