Земунски гласник

130

нице, и захтевао је од мене, кад сам гаја одбијала, да заборавим на сва• ку срамоту и женску осетљивост. Ја сам викала послулситеље. То му је био мој одговор. Но Карло збаци сада образину, и покуша насиљем оно задобити, 10то није могао измолити. Оча.јна се борба отпоче. И скоро да он победи, кад се наједан пут глас војводе — мужа мога — зачу. Карло се скамени. — Отворите! загрми опет. Карло подло скочи кроз прозор. Војвода развали врата и уђе. Кроз ирозор видео је Карла, како бега улицом. Био је бесомучан. Код његаусоби седеше још два каваљера. Он их дозове и против во.ве њихове, да буду сведоци. Шта ми је ту све очитао, не могу вам казати. Срце ми је раздирао. Од стида и гњева хтела сам пасти у несвест, хтела сам полудити. За тим се окрене и оде. Ја останем сама сва у сузама. Мислила сам, штаћу сад! Он ће ме оставити, друштво ће ме презрети, никуд нисам пристала. Да се вратим кући мојој, родитељи би ме отерали. Омислим, да одем једиој пријатељици својој у Немачку Вароници X с. Хладно ме је примила. Оставими њу и одем с гроФом Левешнтајном у Хамбург, где је он акционар играчке банке био. Ту сте ме и ви, ђенерале познали иод именом „бароница од ШенФелд." Господине! Не мојте искати, да вам даље причам. Јер сад долази читав низ грехова блуднога живота. Једини мије мелем био у томе горком животу, што сам увек била мученица, увек преварена. Нигде није било моје кривице. Жогу вам још само казати, да сам ее V Мехики састала с Карлом који је тзрок свега страдања мога. Он је опет облетао око мене, шта није чинио, да се измири са мном, али ја сам га свагда презирала. Наједан пут се пронесе глас, да је Карла нестало. Из писама заоставших видело се, да је пао у неком двобоју. Имање своје од преко 60.000 долара оставио је — мени. ГГре него што сам се кренула у Нашинктон иитао ме је Ромеро били се хтела примити иолитичке миси'е на различне личности, јер вели то је лепушкачим женскињама лак-

те и отворенији су јој путеви, него најбољем политичком агенту. Ја се примим. Ево вам, ђенерале слике мога прошлога живота. Па сада судите можели она женска још љубити и срећи веровати, која се родила у богаству, којој је створено, што је зажелела, која је војвотску круну на глави својој носила, па је најпосле сњомеј за кратко време од пет година, свачија страст владала. Јест, ђеперале! Одустаните с тога од намере вагне, и задовољите се са искреним пријатељством мојим, и ви ће сретно и мирно дочекати будућност вашу. — Хоћете ли слепца да научити гледати? запита ђенерал. Заман мука. Ја сам нећу силом да угушујем осеЈшње своје према вама, који сте без ваше кривице страдали. А јако се варате и жао ми је, ако мислите, даје болест тиме излечена, што се за њу не може мелема наћи. Ђенерал устане, и узме шепшр свој. Немило расположење обузе обоје. Војвоткиња је видела. да требада поврати мир човеку и да га не вара. — Морали дакле бити то, заиита ђенерал и стиште јој руку, од чега сам толиКо зебао ? морамо ли се растати ? Опа му хтеде одговорити, али у исти мах зачује на пољу лупу и звеку оружја. Врзо скочи и забрави врата. — Т>енерале, ви сте изгубљени! То су царски војници! Вежите. ако бога знате! Бежите у другу собу! Силна лупа на вратима и мушки глас зачу се. Ђенерал ио.вуби војвоткињу још један пут понда скочи у другу собу и забрави врата, а она међу тим отвори она друга врата, где војници лупаху. Унутра ступи један оФицир у црвеној униФорми, а за њим још неколико војника. У исти мах зачу се и глас од једно дванеест пушака, и подиже се велика граја, а одмах за тим све се у тиша. — Госпођо, проговори ОФицир, ако се та пуцњава тиче тога бегунца. па је промашен ви ће те за њ одговарати. (Нпгмвнћг се.)

Ж У ч. (Снрпнтик.) — Ето, чим се угасе в"ењери, ја ћу таки слетити као тица, нико не-

ће ни опазити, како ћу слетити, говораше он и љуљајући лествице свом.. снагом, певаше неку песму. Глас бијаше страховит, диваљ. Ја се сетих, да је луд и осменух се јер и мене зваше лудом. Тренутци су пролазили, нико не прострв своју кабаницу онде, где би могао паста несретник; нико се неодважи, да се успне на лествицу и жртвујући себе да спасе ближњег. Век милостивих самарјана и великих јунака прошао је . . . Вијаше тренут кад хтедо да се попнем горе својим старим ногама, али то беше само тренут. „А да л' му је потребан живот? помислим. Или да развеселим ригу и да се скрхам сњим заједно? Не, јошхоћуда гледам људе, да задовољим злобу, па нек пропадне његов млафани живот, кад му није од вајде! Ми смо сви туђини, нека гину, нек се пате, нек проклињу људи, — ми ћемо бити мирни, док се неотакне патња и до нас. . ." Мећутим светина се навикла већ новом догађају и почела се шалити и смејати као да се непознати преселио у вечни живот на врх лествица. — Ено ти младожење! викне, смејући се неки ћирица, девојци, која изиђе из куће показујући горе. — Она днгне главу да види, а у Т1Д мах зач у сеу ваздуху лагани. цепајући јаук и к ногама девојчиним паде човечиј труп. Никад, никад нећу заборавити онај страшни, мукли звук . . , Погледам на тело т глава се још трзала у смртним мукама, крв је цурила потоком на средину улице . . . Може бити да вам је то био зпанац, моЖда вамје брат, син ? Па каменишите ме зато т што га нисам спасао ! Каменишите и ону гомилу што је гледала три сахата онде са.мном заједно! Нечовечна гомила! Данас није спасла овог несретника, сутра неће другог. Видите је сваки дан где беспослено зија т како д»уди у самртним мукама, слушате у тим тренутцима Јвене зверске, бесдушне шале . . . Удрите је камењем! ПГга се бојите? . . . Ви ме ужасно гледате, узваљујем се у наслоњаче, чини вам се да ме је онај човек иопрскао крвљу . . . Па се што и ако сам страшан, онда одлазите, одлазите и сиавајте, ја сам изнричао нричу, иоклонио сам вам је, гшше ми нетребате . . . Сад ћете сладко заспати . . . Превео С. Поштепиковић.

Издаје и уређује: И. К. Сопрон.

Сопронова печатња у Земуну.