Земунски гласник

129

— Сажаљевам вас ђенерале. Да је каква девојка могла би сад и плакати свама, ади ја вам се само моху смејати. — Али због смеха вашега, ја ћу ПОЛ} г ДИТИ. — А зар нисте већ сада луди. Зар има веће лудости чекати од жене, која мрзи живот, оно што само девојчеможе дати, изгледати на слатке пољупце с оних усана, које ваздан проклињу све, гато људи љубављу, верношћу и вером зову ? Идите, ђенерале! јел' те да сте се сада само шалили, јер ако нисте, онда сам се ја онет јако преварила у вама. — Чисто би сам желео, да ви имате право, одговори Патоније горко. Још ми је једно само жао, нгто сам морао тражити памети код жене. — А што се ви зато срдите ? запита га војвоткиња благо и погледи га са својим великим лепим плавим очима тако умиљато, да је Патоније једва утајио збуњеност своју. Ево ћу, настави она, поделити с вама моје драгоцено благо, моје скупо купљено искуство. Ја и сада немогу одустати од моје основане предрасуде против људи, али опет, морам признати, ви ми нривлачите не обично јако нажњу моју. Ви се смешите! Али ако држите, да је то само углађени комплименат, или да с тиме иротивсловим мојим пређашњим речима, онда се јако варате, јер не допадате се ви мени, наго ваш карактер. Приповеди ћу вам сада цео живот мој, а то не с тога да побудим и распалим у вама још јачу наклоност према мени, него да видите како се варатеу мени, да вам отворим очи. Би ме познајете под различним именима. Знате ме као војвоткињу од Монт р као бароницу ШенФелд и као Хедвигу Тилман. Па и ако сваки само једно име има, опет вас за то нисам преварила јер прво је име мојега мужа, друго је моје матере а треће оца мојега. З 7 Антверпену сам се радила, и као што ете могли познати немачки ми је језик материн. Отац ми је био један од нрвих банкера; мати ми је била кћи једне немачке племићске породице, На путу се уиознаше и узеше. За мене се неучинише у ничем заслужни, до једино тиме, птто су ме — родили. Као што сам доцније чула па и по слици њезиној, коју имам, видела, била је моја мати лепа, духовита жена, али неосетљива. Само један пут у недељи, недељом у вече

аапитала је она за ме васпитатељку моју. По томе се већ могло видети, шта ће бити. Одрасла сам, али без срца без осећања, све по голој Форми. Мој је отац имао само једнога идола — своје црне, у кожу новезане књиге, моја мати богато облачење и китење и — свога љубазника, а ја — ја сам имала самоћуи књиге. Па и то двоје, што је многе бар од лењости сачувало а неке и великим људима направило, беше за мене само нов отров, јер у незнању добијала сам само рђаве књиге, што ми је васпитатељка доносила, или што сам са.ча с метериног стола узимала, па то је срце и осећање младога девојчета за рано отровало, јога онда, кад сам свет само по имену зиала. Бејах већа. Послагае ме у ингатитут. После четир године вратих се онаква, каква сам и отигала. Ступих у осамнаесту годину. Млада, лепа, богата — то је, гатоно кажу, „еспап, који се тражи." Почех ићи у друштва, почех и путовати са|ујаком мојим. Наумисмо, да идемо у ГПотску, Инглеску, Белгију, Немачку, Француску и Швајцарску. Као бескрајна панорама синуо је предамном свет са свима дражима својима. Дру штв а ми се клањаху, људи ме облетаху. Дудо девојче бегае својом сјајношћу усхићено, занесено, побеђено, У Брислу се .пађем са једним емигрантом другога царства, са војводом од М р; био је стари иријатељ ујака мојега, а било му је гаесдесет година. Био је блед и еед као овца, имао је њежне, мале ручице и благе, грахорасте очи. Кад сам га први пут срела, гласно сам се смејала. Тога је у први мах увредило, после ме је опет заволео, и свуда ја за мном игаао. Бејах се већ навикла на ласкање и лагања младих људи, па ми је то већ и несносно било, с тога ми се стари кавалер све више донадаше са својим досеткама и поногаањем. Све сам му ее ишпе допадала, гато смо дуже заједно били. Кренемо се у Немачку, родбини моје матере. Он је за нама ишао. Пођемоу Фиоренцију и Женеву и тамо смо га нагали. Одосмо у Париз, а он ни ту неизостаде. Свуда је за мном игаао, али је већ био малаксао. Ту је мало постајао да се одмори, а одмах за тим отигаао мојим родитељима, да ме проси. Нисам знала од колике је важномсти тај корак, и каквих после-

дица »оже имати, па сам то оетавила мојим родитељима, да они суде и нареде како они »наду. Мој отац стари новчани ариетократа, дрхтао је од такве сујетне лудости кад је помислио, гата ће му ћерка бити ако пође за тога старца, а така ми је и мати била, те они само ускоригае ту прилику. Али већ после неколико дана. пробудила еам се, видела сам ужасну јаву, осетила сам мој несретни ироложај у мргаавом загрљају немоћнога старца. Само света ради, и ради имена мојих родитеља морала сам угугаивати жудњу за уживањем, премда сам дрхтала за будућносћу својом све вигае, гато год сам јаче осећада несрећу положају мога. Женица од деветнаест година уз гаесдесетогодигарвег мужа то је најлепгаа прилика „штуцерима." Ту муж добије сијасет пријатеља, а жена без броја заштитника И ја сам имала иокор на свокое кораку таких верних дугаа. Данас сам једне љутито одбила, сутра еу их већ нови заменили. Дуго се опирах, најпосле по1)ох примером стотинама мојих сестара. Све вигае заборављах на дужност моју ирема мужу моме, и све вигае осећах у себи распаљане страсти и жеђ за уживањем. Бијах скоро већ луда. И подлегох. Међу многим удворачима бетпе неки Карло, син једнога банкера из Марсеља. Он није био тако леп, па ни умиљат као други. Било је међу њима и одважнији и духовитији, који се трудише да понизе једну а;сну, да се наслађавају у срамоти њезиној, али он ме је нашао у тренутку слабости моје, ија му више обећах, него што би жена, која мужа има, смела обећати. Дуго сам се борила између дужности и страсти моје, док најпосле непопустих наваљивању његову, и ја урочим с њиме — састанак. Овоме је следовао одмах и други, али даље већ нисам смела терати, јер је почео муж мој сумњати, или је већ и знао о свему. Познала сам ерам и срамне иоследице тога корака. на сам писала Карлу, да ирестаје од тога часа сваки сношај међу нама, н да ми више не долази, Он беше на то као бесан. Тегако му паде, кад помисли, да г/би већ добивену победу, И одмах, тако око ионоћи. дође у наш двор,. јурне у моју собу, и затвори врата за собом. Страшан је био то призор. Беснило његово не знађашз гра-