Земунски гласник

137

— А војвоткиња живи и сада као и пре раскалашно, и то у средини крвника шегових. — Не маш право Алаторе. Немој гдедати на оно намештено руменидо, па ћеш видети бледо лице њезино, а у очима јој не ћеш читати лакомисленост и шалу, него кајање. —■ Сумњам. — Е. ено ћу ти доказати. Кад смо иошли из Монтере, Патоније је уписао војноткињи у њезин дневник неке стихове, које ми је доцније показао. Јако ми се допадоше, и ја га замолим да ми их својом руком преиише у мој записник. И то носим увек са собом, сајош неким другим маленкостима. Сада ћу послати те стихове војвоткињи. Она ће за цело познати патонијев рукопис., а ми ћемо јој читати утисак на лицу. Песма је била заиста леиа и пуна осећања. Ортеага завије несму и пошље је војвоткињи по послужитељу, а они се наместише да ју посматрају. Кад је војвоткиња примила писмо, пребледи, занесе се и прихвати се за најближу наслоњачу, јер хтеде иасти. — Но, јееи ли видео, запита Ортеага Алатору. — Видим, да га није бар заборавила. — Еажем ли ја теби. Него хајдемо сада; позориште се већ свршава, а Переца ће зацело пре изаћи, него остала публика. Узеше своје огртаче и одоше. Међу тим се страшна олујина спустила над престолницом. Киша је пљуштала, и нотоци прелише улице. Они обојица одпше у царски двор. Портир их упути на првн бој деснога крила. Како осећање обузе Ортеагу, кад уђе у нутра, и кад се сети, како се од прилмке пре годину дана на иетоме месту на живот и смрт борио са стражом, само да спасе оца свога. Шта није радио онда? На какве жртве не беше готов тада ? Али све бадава? Оца му погубише и преко задане речи. Собарица изађе и узме од н.их карте, да их иријави госии својој, одмах за тим изађе и јави им, да се не могу сада с њоме разговарати. Али они нава.Биваху, и тако их пусти. Они ее поклонише, а и она их ердачпо поздрави. — За бога, господо, како сте несмислени! како сте ми могли сада доћи у иоходе? Нека што год само посумња портир, а и собарица је познала вас Ортеага, па смо онда сви проиали.

— Ми испуњавамо само што нам је претседник наложио. Он вас опет опомиње на вашу дужност. На понуду Изабелину обојица седоше на диван. — Бас разумем, али претседника никако. Зар ја нисам све радила, што је било у мојој власти, да би само ствар републиканску унапредила ? Зар вам нисам свакога месеца најважпије гласове шиљала. Зар нисам била издајица цара и маршала, само да останем верна завету своме? Ја вас опет уверавам, да вас, т. ј. претседника неразумем. — Колико се еећам мога разговора са законитом поглавицом нашом , он тражи да докажете ваше отачаство.вубље, да издате све тајне коресиоденције Базенове. — Господине, нека чујем још један пут то захтевање, па оида прекидам за свагда сваку свезу у поелу за републику, одговори увређена Шпањолкиња. — Претседник то говори с тога, што зна, да је ваш интерес са интересом републике скончан. Служећи ренубли и вићете зацело и то достојно осветити прошлост вашу. — То никада нећу урадити. — Добро се промислите, јер ко републици служи, Мора и слушати. — Слушати? Ко вас је научио тако говорити? запита Шпањолкиња зачуђено, и место оне уми.ватости, навуче се на лице њезино хладноћа. — Нужда. Бама остаје да бирате: Или да учините, што претседник захтева, или једним ударом да уништите и себе и вашу освету. — Овде немам шта бирати. Народу своме служићу, али ропкиња претседникова нећу никада бити. — Лепо; на тај начин ја сам свршио своје посланство. Републиканци устадоше, учтиво се поклонише и пођоше к вратима. Али тек што је Ортеага отворио врата отскочи натраг. Четир бајонета у рукама Француских војцика затворише му нут. Уђоше унутра, одузеше им оружје и опколише их. На то уђе један висок човек сјајно обучен у униФорми Францускога маршала. То је био Базен. — Хвала вам, дона Пер.еца, што сте се тако похваледостојцо држали. — Она је ва.вана ученица великога мајстора од Оаксаке и човека од поштене речи, упадне у реч ђенерал републикацеки са потс.мехом, — Нанред! заповеди маршал војницима, који обојицу отпратише. — С богом, дона Переца! до ви-

ћења, ако тгигде пре, а оно у паклу! смејаше се Ортеага Шпањолкињи, која се окрене од њега, јер признавајући кривицу, не могаше поднети онај поглед пун през]зења. Изабела остаде с тешким срцем еама у соби, Непитајте : како то? Питајте девојче, које предаје и мора иредати свога љубазника џелату, питајте га, шта осећа?

Сутра дан седео је маршал у својој иисарници. Пред њиме стајаше мноштво писама, које је он редом отварао, читао и на страну остављао. Наједан пут се зачу тихо куцање на вратима, Унутра ступи његова жена. Маршал је поздрави и пољуби пуначку белу ручицу лопецове нећаке. — С чиме би могао служити, моја драга женице ? запита маршал учтиво и хладно. — Једном маленкошћу, екселенција! одговора она истим гласом. Треба ми 600.000 гроша. — До беса! упрепасти се маршал, и извали у наслоњачу, да је чисто смешно било. Опростићете ми драга ЈозеФа, али ночем су ваше нотребе сваким даном све веће, то морам загштати нашто ви похарчите толико благо? — На то вам не ћу и не могу одговорити, јер ви ме ти ме вређате, па и самим гласом вашим, како ме питате, одговори ЈозеФа љутито. — Би знате добро, драга моја, да ја увек остајем при ономе, што један пут смислим. То исто важи и сада. — Би хоћете, чини ми се, дапреломијете штагг, унадне најлепша жена Мехиканска, ходајући огорчена по соби горе доле, и негледајући на Базена. — Послушајте ме неколико тренутака мирно, проговори Базен и дипломатски се насмеша. Седите. Има већ више од године дана 'како имамо срећу своји бити, и ту с[)ећу још никакав облачак није иомрачио, јер смо узајмице зауздавали страсти своје и једно другом нраштали мане. Бама је познато, да сам се ја добро са госпођицом Перецом гледао, а и ја сам оиет знао за ваше дописивање с маршалом Алмонтом и капетаном Ленормандо, и — Господине! то је само пакосно опадање, ако немате за то доказа, протепа ЈозеФа бледа и гњевна. — Имамо и тога, одгори но-