Земунски гласник

с«ешљиво Француз. За тим отвори јено мало чекмеџе и изсади неколико тшсама. — Ево чујте! Ово је на капетана: Драги АлФреде! После подне одлази Базен у преетолницу, и тек ке за 3 дана доћи. Ја ћу те очекивати сахат пре поноћи. Собарицу ћеш наћи на стражњим вратима. Твоја ЈозеФа, — Ево изволите, уверите се, је ли то ваш рукопис. ЈозеФа погледи и — ућута. Још после неколико речи ЈозеФа прими, шта је захтевала, поклони се маршалу и оде! После ње дође послужитељ, — 8а четврт сахата извесћу се мало. Нека дође ађутант к мени. Маршал устане, обуче се и припагае сабљу, а међу тим уђе и ађутант, пуковник Фремонт. — Поздравите моју госпођу, нека ме чека после десет сахата. Јесмо ли добили какап одговор од ПарФирија ? — До садјош нисмо, али се надам сваки час. — Оад с богом, пуковниче; у јутру ћу вас чекати да заједно јашимо. Маршал се снусти низ басамаке доле, где га покривена каруца очекиваху. Седне у јгшх и поће према парку. Ту стане, а неки сух човек у царској линј )и п])итрча му и уђе у каруца, — Но ЈосиФе шта има ? — Имам препис од дпа писма, које сам нашао, кад сам царски кабинет чистио. Маргпал узе иисмо и прочита потпис „Тома Мејија, ђенералмајор." — Шта иштеш за ово ? заиита радосно по служите.ва — За свако писмо сто грогаа. — Добићеш од мога ађутанта, а сад ме чуј дал,е. — Би ли се ти хтео и могао одважити, да одеш у Париз, па ^а ми тамо набавипг целу коресподенцију царичину. 8а то би добио једну четврт милиона и иутни лист за Француску. Промисли се, на ми кажи: хоћу или нећу. Аустријанац се мало упрепасту, те поћута подуже. — Ту пал.а главу у торбу метнути. -- Али за њу нећеш вигае ни одкога добити четврт милиона. — Кад је тако хоћу. Оамо ми

морате дати, а не обећати поуздану пратњу. — Све ћеш добити. — До који дан иолазига. 0 богом! Маршал лупне у ирозор, каруца стану и Аустријанац искочи. Маршал оде даље и скрене уједН У У^ицу.

Од како је Шарлота отигала, Максимилијан је био чудно ие расиоложен. .Увек тужан. У Сегггембру пропутовао је јога један пут провинције своје. Тражио је симпатије у народу. Међу тим је оставио пладу на марпталу Вазену. Максимилијан се одважио, да брани своју част до последп.е капи крви. 0 тога је и водио сада само о војсци сву бригу. Но, јадан, не зиађагае, гата му је судбина с ону страну Океана отела. Тек је два дана минуло, како му дође глас, да је Ф])анцуски посланик ступио на мексиканску земљу. Сада ево стиже опет глас, да је царица Шарлота — полудила. Такав удар скоро је поништио његову и онако већ слокијену снагу. Царицаје покугаавала све насвету, да би добила иомоћи своме мужу, али заман. И стога је полудила. Максимилијап је игаао у Орицабу. Поражеп и малаксао извалио се у ћогаак од каруца. За њим јахагае Лопец са вигае ОФицира. — Имамо ли јога много до Орицабе? запита цар Лопеца, — Јога гаест сахата, господару. — Хвала ! За тим зовне Други ОФицир Лопеца мало на страпу, и тако су лагано за каруцима јахали. Тај официр бегие - Портила, онај исти, ако се јопг сећате, гатосе на лађи путујући из Мираморе с Максимилијан разговарао с Лонецом о његовој нећами. — Шта желите? запита га Лопец хладно. — Хтео сам вас негато питати. Ако се не варам ваша се нећака, коју сам и сам пре две године просио, удала за републиканског ђенерала Корону Регулу. — На жалост. — Јуче је био код мене управитељ мојих добара, и ои ми каисе. да је ђенералица — умрла. — Сумп.ам ! одгори Лопец хладно. - Пустите ме. да изгрворим. И

еам сам Желео да ее уверим, па сам захтевао, да ми точно ириповеди цео догађај. Он зовне на то свога. слугу, који га је пратио, и тај овс прииоведи: Пре шест недеља због тога, гато је француска војска устунила, продирали су републиканци јако наиред, па осим других провинци ја заузеше и Хихуахију, а као што вам је нознато, ту имам добра свога. Једнога дана прође једна чета коњаника, а било их је преко 5000. Ишла је пут Дуранга, и на крају се места заустави. Наједан пут дођу неколико војника попу истога места и одведу га заједно са момком мајега управитеља у стан. Ту је лежала ђепералица и наскоро пустила дугау у мукама од ранога порођаја. У истоме је меету сахрањена, и ове су речи уведене у нротокол „усоншчих:" Росиођа Ружа Коронина, — Она ни је хтела друкчије, а што је хтела постигла је, одговори Лопец мало пабрусито. После тога пребаци Видаури Лопецу његову непостојаност и дволичје, јер служи и републици и царетву. — Ви ме в[)еђате! одговори му Лопец. — Што? Ваљда гато истину рекох. — Госнолине. ја вас нозивам. да се бо.ве изјасните, викне Лопец претећим гласом. — Не вичите тако, јер ако вас трећи чује, можете доћи под војени суд. Чуо сам у Кохахујили од једнога оФицира вагаега гатаба, да сте ноћу из ца])скога стана трипут у ])енубликапски игали. — Ко се усуђује то потврдпти ? заиига Лопец однажио, али опет не могагае сакрити забуЈвености своје. — МајорТарера! — Вићутите? Чини ми се дакле да ће бити негато у ствари. — Господине, иодајте мајо])у мој\- карту одговори Лопец веома уабуђеио и одважно. Вида\ г ри се хладно насмепги. узме карту и потера за царском свитом.

Максимилиан дође у Оризабу и сазове за идућед ане опгати министарски савет где су и први људи од војничког и духовног сталежа преседазали. Још исто вече, онако у нутничким хаљинама дозове к себи п])етседника миписта])стна. (Настпвкће се.)

Изда^е и уређује: И. К. Соирон.

Сои] онова гсчатња у Зем\ п\