Земунски гласник

185

морао трпети и гледати. Своје тверење евагда сам жртвовао срећи народа мога. Више не могу. — Ђенерале , промислите боље, примети му Ескобеда. — Нетреба да ме опомињете. Дошлисмо до тога, да на рачун рата за ослобођење поједини своје себичне жеље хране. Ви сте без потребе крвљу натопили земљу нашу, ви сте обезчастили заставу нашу. — Ђенерале, немојте изкушавати стрпљивост моју, јер. . . . — Не бојим се претње ваше. Ви н сами добро знате . један миг мој и моје ће регементе замном, и онда се имате мањем надати него и ја сам. Али ја поштујем закон као војник. Овоју сам мишицу своме убеђењу посветио, али нисам продао. Не престанете ли једанпут стим срамним убијањем и нроливањем крви, с места ћу оставити службу. Та одважна изјава не мило дирну Ескобеду. Он је био научио, да му се сваки слепо повинује. Корони није ништа могао учинити, јер је Корона био много заслужан за земљу, и народ га је волео. Хладно се расташе вође источне војске, који се иначе не раздвајаху. Корона је лагано ишао кроз ходнике манастирске. Кад је дошао у евоју собу, затече ђенерала Ортеагу. Радосно се поздравише, али брзо настаде опет мртва тишина. Споменуше драга имена, носиоце минулих дана, па се замислише. Ортеага је донео ђеиералу вест, да је умрла Переца. Корона није њу никад волео , и опет му беше, као да је тим гласом изгубио , што му не може нико накнадити. Он је познавао буре живота њезина. Знао је и то, да је он био, коме је она узалудно своју прву љубав посветила у највећем жару. Сетио се и тога, да му је она живот и слободу повратила, кад је пао царској војсци у руке. Корона и Ортеага разговараху се још дуго, али еве тужнија осећања абузимаху срца њихова. Корона је много препатио. Све што му беше драго, изгубио је. Лепа „Ружа пуебданска" идеал младости, умрла је, С- њом је и пола живота његова. Изгубио је поуздање у се. — Ја и свет не можемо ее еложити, заврши Корона своје јадање, Бол>е је, да се један уклони с позорнице. — С болом гледам, где и ти падаш, и где се и моја срећа наоблачи, коју еам тек дохватио. — Ортеаго брате, л>уби, уживај. И желим ли да еи сретан , учи се сам своју срећу неговати и одржати.

5. Кверетаро. Већи део опсадне војске од Кверетара огишао је војсци, која је Капитале, Вера-Круц и Тампико опсела па онда свом снагом да ударе на последње стубове монфхије. Аустријанци се још храбро држаху у Вера-Круци и Мехики, јер их је Маркец непрестано лагао, и доносио им сваки дан нове гласове о царевим победама. Сви ужаси грађанскога рата оживеше још један пут у несретној вароши. Беше и глад и куга и варварство Маркецово и његове војске, која се већ подивљала. Не беше закона. Взегова тиранска воља беше све. Узимали су жене мужевима њиховим и децу родитељима њиховим, и патили су их глађу само да их тиме нриморају, да исплате намет. Од како царство паде, настаде мртва тишина у републици. Царевцима је нресуда давно изречена. Сад се само о начину световало. С тога је и Тајада, претседников министар дошао да буде у суду. Он је седео у манастиру Ла-Круци заједно са Ескобедом, код когаје баш еад отишао. Ескобеда га је учтиво дочекао. Разговор се отпочне о предаји Кверетаре. ГХосле дође министар и на раздор који беше међу Короном и Ескобедом. Корона је лселео, да се неногубе заробљени царевци и цар, а Ескобеда је наваљивао, да се старе монархисте све поубијају и изтребе из земље. Ни министар му није одобравао ту наглост, па му је изјавио, да он долази у име владе, да пази, да суђење остане чисто од свакога извањскога уплива. Нека закон еуди а он ће по заелузи судити узурпатору. — Суд се ночиње сутра у девет сахати у позоришту Итурбире. Претседаваће подпуковник ГЈлатон Сандец и биће под одговорном управом ђенерала Короне Регуле. Најпре ће се судити Мејији, па онда Мирамону, а најпосле цару. Јавни тужилац биће пуковник Манојло Аспироц. Тако је воља претседникова, и он неће ни у чему да спречава оптужене и њихове браниоце. Нека види евет, да су до последњег часа били равноправни са сваким грађанином републике. Но да прекинемо тај разговор. Имам што друго да вам јавим. Ухваћени цар жели, да ее разговори са посланицима страних сила ради уређења својих породичпих ства})и и у интересу међународних одношаја. Још жели и

то да му се допуетм, да са претседником пре пресуде говори. — Прво му можемо допустити под добрим надзорм, а за друго морам питати претседника. — Још нешто. Кад мислите, да ће и последње царске вароши пасти? — Чим погине цар!

У једнрј мрачној ћелици манастира Ла-Круце седео је један болник од царске војске. Беше то јадна, мрачна нечиста и тесна собица. На простој је сламњачи седео. Главу је наслонио на руку, а руку на колено, беше блед, слаб, грозничав. У соби владаше мртва тишина. Само се у влажним зидовима чуло непрестано пуцкање. Мора бити да мишева и нацова није било мало. Дуго је тако седео. Најпосле тешко уздахну. Одмах за тим устаде, и стаде прислушкивати, јер се ходником зачуше кораци. Врата се отворише. У свбу уђе човек сав умотан и седе крај болника. Испод огртача извади јела и пића и постави на сламњачу крај рањенога Јозе Аусгријанца, који се жељно прихвати. — Поткрепите се, проговори странац у огртачу, па онда можете овога часа оставити ово место. Страже нема, војска је уклоњена, дакле без икакве опасности можете избећи. И онда се ваља латити живо посла. Изгледи су слаби, али жртвујући живот наш и помоћу партаје Коронине и Тајадове па и жене претседникове, можемо се још добру наду. За сада не може нико до цара доћи. На њега и маршале његове неирестано мотре. Заповед је изишла, да стража с места сваког убије, ко се приближи затвору њиховом. План кнегиње Салм-Салм, како би цара ослободили, издао је официр, који је био на стражи, а већ је примио велики поткуп еве у дијамантима. И сад су кнегињу претерали преко границе. Што још и горе није прошла, нека захвали милости претседниковој. Ваља само да се пожуримо док му војени суд није прекрхао штап. Он му је смрт већ сада наменуо. Царство је пропало, дај да цара барем избавимо. Рањеник иепије вино, штојејош имао, па се онда диже за странцем и остави свој затвор. Сретно су изишли. Кад су били већ изван манастири и сваке опасности, страиац покаже Јози најудеснији пут, и онрости се с њиме братски и враги се награг. Вођ јозин одахне сада, као да му је најоећи терет пао са срца. Кад је дошао онет у манастир уђе