Земунски гласник

193

На кули је избило шест еахата у јутру. На дворишту манастирском ударише бубњеви ђенералмарш. Једно оделеље наоружаних војника дође пред врата уапшених. Пуковник Голардо у свечаноме оделу уђе унутра са голом сабљом и војнички их поздрави. За њим стајаше много републиканских ОФицира све сјајно обучаних. — Максимилијане, надвојводо аустријски и грађани Мирамоне и Мејијо! У име законите владе мекси1;анске ренублике јављам вам, да будете спремни. За један сахат вршиоци закона извршиће над ваме пресуду, која вам је 13. Јуна 1867 у име закона прочитана. Пуковник се окрене и оде са својом пратњом. Цару и маршалима донесу последњи доручак. Једва су Окусили. Свепггеник се уклони за то време у другу собу. Ћутаху подуже, док цар не проговори. Тешише и храбрише један другога. И опет се зачуше на пољу бубгћеви. Канетан Гонцалец уђе и позове их на кола, која их чекаху. Ови тројица устадоше и изиђоше. На дворишту је стојала упарађепа војска и наоружана, као да ће у бој. Цар се лагано силазио низ степене. И седоше сваки у своја кола и крен уш е се сваки другим путем на губилиште. Небројени се свет скупио. Изгледало је као море од људи. Дан беше леп, ведар. Цар је седео право у колима. Био је веома блед. Дуга брада нокривала му је болне груди. Деену је руку држао под капутом на прсима, а левом се држао за кола. Чудан беше то тренутак, та иста небројена светина одушевљено гаје поздрављала пре три године, а сада га прати на — губилиште! На градској капији састаше се сва троја кола. Ту седне Мејија и Мирамон на иста кола са царем. Гонцалец викне: „напред!"и они се крену даље. На месту где ће се раетати са животом, чекао је већ силан свет, да га ниси могао прегледати. Напред је ишло оделење копљаника са заставом. За њима батаљон војника са пуним пушкама и голим бајонетима. За овима је ишла банда и свирала је тужан марш. Око кола беше чета најодабранијих војника. Цар и маршали беху јако замишљени. Какве их мисли не обузимаху. Цела прошлост изађе им у једној слици пред очи. Сетише се својих милих, које остављају. Цар своје Шарлоте, своје љубави, своје

рајске прошлости, е>д које га смрт раздваја. И дођоше на губилиште. Сиђоше се с кола, најпре Мирамон, за тим Мејија, а цар најпосле. И опет им прочиташе пресуду. И бубњеви опет забрујаше. Оад замоли цар, да му допусте да проговори коју народу. Тако исто и Мирамон и Мејија. Допустише им. Цар етупи корак напред и погледи скупљену светину свуда у наоколо, која љубоиитљиво у бледо му лице гледаше. У први мах диже се жагор, за тим настаде мртва тишина. — Мексиканци! проговори цар. Ја одбијам од себе то, да сам жудео за круном мексиканеком. Кад је први пут дошла депутација к мени, ја сам је одбио. Кад су наваљивали на ме, одговорио сам, да ћу се примити престола, у интересу земље, само ако је то жеља већине народа. Друга ми је депутација изјавила, да јесте жеља већине народа. И европске силе световаше ме, да примим круну. И ја сам дошао у вашу земљу, и увек еам мислио, да тиме испуњавам жељу народну. И пошао еам правцем, за који сам мислио, да је најбољи. Све што сам радио, радио сам у уверењу, да тако већина народа мисли, а никада из деспотизма или из саможивости. И сада еам ево незаконитим начином и од ненадлежних судија осуђен. Протестовао сам, али бадава. Ја имам право ново суђење искати, и ја га ево и сада иштем." Мртва тишииа завлада у народу. Скамењени стајаху сви иза силних бајонета војничких. Максимилијан зовне извршног ОФицира к себи, иружи му пуну шаку дуката и рече му: — Кажите вашим људима, нека ми у срце нишане. После смрти моје поделите им ово. Нишаните добро! То ми је последња жел.а. Цар ступи натраг и стане чело свога крста са маршалима својима. Но наједаи пут се сети Максимилијан срамне издаје, која их је дотле довела, и повиче Ескобеди, који сеђаше на своме коњу окружен многим ОФицирима: — Кажите Лопецу, да му опраштам због издајства његовог, кажите целој Мексики, да јој опраштам! Сад настаде у народу велики немир. Сви из глаеа искаху помиловање цару и стадоше грозити. Ескобеда заповеди свима војницима: „Нож на пушку!" Бубњеви ударише за знак последњег часа и етрељци стадоше готови пред осуђенике. И народ ућута ка заливен. Команда се зачу:„ На нишан." „Пали!" И у исти мах, кад се заорише иушке, чуо се и Мирамонов глас:,, Да и«иви Мексика! „ и глас Максимилијанов:,, Шарлото! моја сирота Шарлото!" Сви тројица падоше у један мах. Беху мртви. — — (свршике се).

ОПШТИНА У РУСИЈИ. Из књиге: „ Руски земаљски устав Године 1857 58 истакло се у Петрограду питање о преображају руских оиштина. Мишлења беху различна. Много се онда о том говорило, писало и радило. 1858 год. изишла је књига од једнога Руса, где се тадашње стање свију однонтаја у Русији описује. Писац је показао жив дух и много увиђавности. Једно ћемо место из те књиге исписати, које је управо и побудило Хаксшхаузена , по коме овај чланак и преводим, да и он своје мишлење о томе каже. Ево га: „Најзнатнији су део рускога народа земљоделци, који живе по селима. Занимају се или самим земљоделством или раде још и какав други занат, и држе у целим општинама дату им земљу заједнички. У том заједничком прителшњу земље ленси најстарија основа нашег земаљског, општинског устава. Сваки је поједини у нашим селима потпуно обавештен, да он по природи својој нешто једно, цело и живо сачињава. Та се свест огледа у свакој радњи његовој, и савршено је исказана у значајној речи: „мир." Многи наши списатељи, који се дадоше на изучавање народности руске, како у хисторијској прошлости тако и у појавима садањости, које нећеју никада остарити, веома цене наше општине као тврди материјал, из кога је руско царство сазидано. У њима гледе решење социјалиих питања, која за западну Европу нерешена остају. Други опет, наравно, гледе на наше општине као на прастару најнеудеснију Форму друштвене организације, која се мора распасти, и која је најпоглавитија препрека напретку пољске привреде и државоправне организације земљоделаца. Са овим последњим неслажемо се ни најмање. Ономе првом мишлењу придружујем се од свега срца. Но опет се нећемо даље упуштати у разма грање тога питања, које је по себи врло важно, али од реше-