Земунски гласник

200

ОУДБИНА И ЦАРСКА КРУНА. (Свршктак.)

Не мила тишина завлада од тога часа Кверетаром. Дућани и куће беху затворене, а улице празне и ПЈСте.' Само су из конака ескобедовог летели гласници са важним депешама нретседнику у његов стан, и од њега натраг. Два писма учинише у војсци велику узрујаност. Једно беше весела раздраганост, друго Не мио глас. Нрво је. да је маршал Маркец побегао и да еу Мексико заузели , а друго је, да су ђенерали Корона и Ортеага дали оставку. Још беше и треће писмо, у којем се јавља претседнику, да је пресуда над царем и маршалима извршена. Мртво тело царево однесено је у манастир, где ће се убалзамовати, а мирамоново и мејијино предато је њиховим породицама по последњој жељи њиховој. * * * Сунце је село и звездана се ноћ спусти. Из градске кације изиђе једна жена са распуштеном косом, ватреним и болним лицем. На рукама је држала детенце Грчевито га је етискала и љубила. Као Фурије да је гоиише, јурила је. Чешће је пла1П.БИВ0 застајала, и погледала, да не иде ко за њом на онај брежуљак, где је гробље било. После два сахата изиђе на исту капију чета наоружаних коњаника. И дођоше до гробл.а где војници крај маршалских гробова стражарише. Но само имена њихова: Корона, Ортеага и Палације беху довољна, да и најжешћи републиканац еиусти наперено оружије. Пустише их. И дођоше на гробове пе нраво осуђених. И пустише осећања своја, да говоре. Они не беху за смрт ухваћаних цареваца и с тога дадоше оставку. У исти мах истрчи нека жена. Страшно је било погледати ју. Плакала је и нарицала је. То беше она иста жена, што је пред поноћ с дететом да руци изишла из вароши. Дрекала је и својом сухом, голом руком задржавала је Официре, да се не приближују драгим гробовима њезиним. Њезин изненадни долазак, њезино беснило, и њезин неразумљив и испрекидан говор јако је узбудио ОФицире. И они иознаше у њој младу љубу маршала Мејије. Сирота, сломила ју је тешка несрећа. Полудила је. . . После сахат два ишла су нокривена кола долином у Кверетару, Около су коњаници. У коли је седела

немоћна луда љуба Мејијина са своја два детета. Корона се примио н.е и деце њезине. Одвешће их у свој завичај и биће им други отац. — Чудан је животнаш! проговори Ортеага Корони. Пре годину дана био си још сретан човек. Верна те је љуба љубила а република ти се дивила и уважавала је свога јуначког ђенерала. Ја сам био сиромах, заборављени бегунац без оца и мајке, у сред највећих опасности, које ми смрћу претише. А сад? Сад си преварен. Рањене груди пуне су ти бола, а мене напротив чекају раширене руке миле ми љубе. . . Корона беше озбиљна, намрштена лица, и само тешко уздахну: „8ар не знаш, да нема савршене среће?'' и погледа на луду несретницу и њезину децу. После три недеље изишао је претседников проглас, и то из Мексика, које је опет узео за седиште влади. Објавио је свршетак велике драме на мексиканској земљи, која је толиком племенитом крвљу иапојена за тако кратко време. Нретседник је у име отачаства изјавио свима захвалност, који се борише за елободу и независност земље и против наметања туђе власти. И позвао је све синове слободне Мексике, да раде на подизању среће и величине народне. Без ичије помоћи, само свешћу својом и великом љубављу за слободом ослободила се Мексика и повратила је независност своју и прогонила је непријатеље своје и сврје слободе! Са истом енагом нека раде за утврђење мира и развијање рада, па Ке слободна земља ојачати и процветати.

9. М и р а м а р е. На обали тихога мора стајао је царски двор као замишљен. Све беше тавно и тужно. Нема сад више оне старе живости и весеља у њему. Ако се кадгод и чуо какав гласак, то је био тако тужан, болан и пун л.убавие чежње, да је човеку с])це нуцало. Царица је дозивала свога драгог Максимилијана. Говорила је, што није ни сама разумела. Била је луда. ... На другом брју беху три прозора лицем к мору осветљена. Ту је царица Шарлота седела. Брата од друге собе беху отворена. Тамо је седела њезина чуварица. Шарлота сеђаше у наслоњачи у бело обучена. Пред њом је астал. На њему пуно њојзи драгих слика.

Али их сада и негледаше. Бледо лице своје сиустила је на мраморно белу руку своју, и тако је по више сахата укочено гледала нити се мицала. Изгледаше као статуа. Кадкад се насмеши сама. Често јој задрхће глас. Знак бола унутрашњег, и да још није заборавила прошлост своју. А често, врло често и сузе јој потеку. Запгго? — Највећи бол је нем. Бише него свако нарицање и очајнички говор говори њено сломијено срце ћутан.ем, које јој као надгробни камен срце и осећање претиска. На јиосле устаде са столице, погледи око себе и склони белим прсгићима косу, што јој је попала по челу. Бледо јој лице порумени, и груди јој се стадоше радосно надимати. Насмеши се и тихо прошапута: Шиљем ти ноздраве из далека, из далека — гласнике љубави моје — љубави и верности. Казао је сбогом! — не, не, до виђења! рече — па га опет нема нема га. . . Од кад га чекам. Зацело не може, јер он би дошао у наручје моје — радосно би дошао мој драги — мили. — Доћи ће он — та он ме љуби — и ја њега здраво — здраво. — Бићемо опе!' сретни! Ах, стара ерећа! Живот љубав — љубав. . . Макса ме је волео — неговао ме је као цвет за мене се борио — на можда и пао. Не, не, не може он без мене пасти непријатељима у руке. — Они би га убили - они не знају, како он мене силно љуби. — Ах, какве ми се мисле бију по глави ■— хладне, страшие. Ужасно! — Гле га, стоји предамном — нлаче. Руке његове, што ме бранише -- сада у гвожђу. — Како је сух и блед. То није мој Макса! коса разбарушена, очи учшле, одело прљаво, блатно — крваво — крв — крв? Не, то је пурпур огртача његова. Ух, гадан огртач! — То ;је за проејака — шта су му то огрнули? Сирома Макса мој. — — — Гле, читав ред војника — мрких — голе еабље - копља — он у среди — воде га. — Силан народ, гледа оборенога цара свог — чуде се. Али како су хладни — није им жао. — Та оии га нису никад разумели — нису га љубили. — Бубњеви бију — страшан марш — за бога! — страхоте — лаж — обмана — не, лудост — епо носе мртвачки сандук. А он не види — он гледи ваздан овамо — на Мирамар. Максо, Максо — хоће да те убију — бежи за бога бежи, ако ме још љубиш! . . Не вгоЈке — плаче и ио-