Земунски гласник

218

ла. Овака два сахата мењаху коње и сутра дан у подне стигоше га и — убише га. Аргије је узео Китлер, а новце разграбише момци. За то убијство се није знало и було се тек, кад је руско носланство ухваћеног трговца Француског гшсле дугог испита пустило. Но да се вратимо у Петроград и да наставимо нашу повест. Свршетком Августа 1739. г. распростре се глас по Нетрограду, коме се толике хиљаде радоваху. Чудо се на име, да ће се измирити старо-руска и немачка партаја. (НАСТЛВИПЕ СЕ )

СЕЉАК ИЛИ „ПАОР."

(СВРШЕТЛК ) Оељаку нетреба сат, још мање златан ланац о врату, па да мора носити отворен капут, да му га сваки види. Дању се упранља по сунцу, а ноћу слуша петла. Сељак зна напред како ће време бити, како ће се променити и често погоди. Сељак зна без календара хоће ли бити месец пун или млад; ако су му рогови на десно, онда се смањуја, а ако су на лево, онда расте. 0 сељаку има сијасет нрича. Цепао сељак дрва. Његов госнодар ваздан је цуњао око њега, а он му каже: „Чувајте се идите одатле!" али он неће. Дрво оскочи и удари га. Сад он тужи сељака и обојица дођу пред судију. Сељак се учини нем, а господар ће му рећи: шта се правиш нем? је си ли ми мало час казао: „Чувајте се, идите одатле " Судији је то било доста. Видео је, да сељак није крив, и отпусти га. Други сељак имао је са Чивутином иарницу. Адвокат га научи, да се направи луд и на свако питање судијно, да само звижди. Тако је и било. Оудија види да је луд и ослободи га, а Чивутин изгуби парницу. Сад адвокат иште од сељака, да му плати што га је научио , ал сељак и њему — одзвижди. Дође сељак у име онштине код једног „молера," да наручи за цркву некаква светца. Молер се наиЈали и рече му : „А хоћеш ли живог?" „Па дај ми живог," одговори сељак, а општина ако хоће мртвог може га лако убити. И т. д. Зендавеста назива сељака иавором ннобиља, али у Феудална вР еме_ на знало се само за сирошињу и гп ~

лотињу. Мој пријатељ из Веограда моли ме, да овде и ово додам: Наши су сељаци скора сиротиња и голотиња, али су за то опет многима извор изобиља. Оељаци често прођу као сибирски пољски миш, шго себи довољно хране сиреми за зиму, али дођу Тунгузи и све им одузму, а често још дође и дивље свиње, па поједе и миша и храну његову. Грци поштоваху сељаке у лицу Цереса и Бахуса, јер они беху први земљоделци и виноделци. Римљани поштоваху земљоделство још већма, догод непосташе мекушци азијским раскоштвом. Њихоном изображеном економу важнији беху бспр1огсб геј гчз1Јсае него СЈеегошз орсга ошша. А како беше у средњем веку и у почетку прошлога века? На сељака бацише сав терет. а сељак је дуро и плаћао је све, што се на његов рачун трошило. Сељак беше угњетен, пони;кен, беше роб. Тек кад је револуција букнула, подигао је главу, подигао ју је јуначки и поносито. И један је сељак питао : „зашто узимају дојкињу из народа ?" „Да науче синови своје, већ у колевци, да сисају крв сирогињи!" Оељак је неповерљив према свакоме, који је над њим. Томе се не треба чудити. То долази од аритиска , због чега и луКав иостазе. За то не треба кривити народ, него оне, који га дотераше до тога. Сељак живи о својој муци, о своме трошку," с тога он и не зиа толико за занист и злобу, колико занатлије. Сељак је госто.нубивији, јер он нецеии тако скуио оно, што ће потрошити, јер је сам зарадио, а ко кунује, тај је већ тврђи. И сама помоћ у нужди њему је много мања жртва него другоме , с тога и живи сељак удружније, него варошанин. Сељаци се виде и сасастају сваки дан, лети у пољу, зими у крчми или на дому. Сељаку је тако обичан посао радити, да већ мисли, да ће он морати и на небу помагати грмити и за муње дрва и сламе прибављати. Поштење, искреност, непоквареност и сваку врлипу , за које треба више душевне снаге него за сјајна дела јунака на бојном пољу и у кабинетима, све ће те то наћи само у колеби поштеног сељака, који трпљиво сноси сваки терет, и коју своју жену и децу знојем лица свога ноштено храни и на послетку спокојно последњи час живота очекује.

„Виши сталеж" мање даје држави даровитих служитеља, него што таквих од сељака по шталама, код стоке, у касарнама и на занату увене и иропадне. Хвала богу, прош.1а су времена, кад су сељака држали као и другу стоку, јер је жинео заједно са својом марвом. А зар „племићи" и „господа" не живе више међ псима, коњима и зверињама, него са људима? Па зар се и Христос није родио у штали међу магарцима и воловима ? Међу сељацима може се више племенитости наћи, него код нарошана, па и код самих оних нгго мисле. да су тек онда људи, кад иоред свога имена напишу: „пл." или „от." Многоме се може од сељака научити. Од њега ће те научити, игго у књигама нема, од њега ће те чути, што се неможе никада чути у гако званим „отменим друштвима." Д>уди „виши" живе по варошима и у свету, а сретни у пољу и на селу. На селу се учи љубити свакога брата човека, а у вароши само мрзити и нрезирати. Природа буди сељака из сна, и она га успављује. У варошима живи — кажу — морална снага државе, а по селима Физична, но тешко да неће бити обе, да су на селу. Ја се нисам никад чудио, што песници хвале толико сељачни живот, но видим на жалост, да их већина по варошима живи. Инглески песник Поие живео је у пољу с тога му и јесте његова ода: „Самоћи" најлепше дело. Човек осгавља дететом недра природе. Диже се у варош и крене се у свет. Најпосле опет се врати одкуда је пошао. Уверио се, да је у палатама и дворовима више несреће него среће, да силна сабијена светина и моралну и Физичну снагу трује, и да тамо нема дружбености, где човек човеку скоро ништа није и да баш међу великашима и богатима најмање задовољства има. На селу или у пољу човек више ужива, него у расејаностима варошким. Пољска тишина дејствује на дух и на-срце, као чист ваздух и вода на тело. Сретни су сељаци, ајошбимного сретнији били, кад не би људи било по варошима и градовима, којима је сладак зној њихов. По „Демокриту." С. II.

Издаје и уређује: И. К. Сопрон,

Сонронова печатња у Земуну.