Земунски гласник

217

— Зацело сте ми донели какво писмо од моје сестре Ане, сада удовице Ане војвоткиње Холштајн-Олденбуршке, проговори она прва са свим слободно посланику. Посланик се упрепасти, но на један пут дође к себи и тако се дубоко поклони, да је скоро главом земљу додирнуо, и проговори: — Нека опрости ваше височанство, што вас нисам одмах познао. Не могах помислити, да Ке се цесаревна Јелисавета Петровна снисходити, да мене у моме скромном стану походи. — Боље је да ја дођем до вас, него да вн мене сутра походите, одговори Јелисавета — јер то је она била. На мене иазе од стране царске куће непрестано, и чисто не знам како би се понашала према вама, Да сам била оштра и неучтива, казали би, нретварам се, а да сам вас непријатно дочекала, казали би то је за то, што вас царица и шезина нећака онако грубо дочекаше. Укратко не знадох бољега начина .од овога, т. ј. да вам само донесем и предам писма. — Царско величанство! одговори поеланик. Чудим се, да сте тако добро обавештени о свему, што у двору бива. — 0, насмеши се Јелисавета Петровна. Ја имам тамо својих пријате.ва и ову моју верну Мавру гроФицу Шепегову — почасну дворкињу. Но махнимо се сада тога, и дајте ми моја писма. Посланик узе из сандучета завежљај писма и преда их кнегињи, а међу тим му почиваху очи на њеноме дивном стасу. — Ах, проговори тихо, каква је то грдна неправда од бога, што није ваше царско височанство на место кћери Ивавановне, — Још није дошло моје време, одговори она брзо, али ће доћи. Кажите то мојој сестри, и кажите јој, да је молим, да ми пошље слику свога сина, мога нећака, прИнца Карла Петра Улриха но ноузданој нрилици. Нека се уједно сликар постара, да слика буде што више налик на цара Петра великог, а то зшје тежак иосао, јер јој је син збил>а налик на цара. Но сад с богом, да не би палб у очи, кадби још и дуже код вас остали. Одговор мојој сестри добиће те по верној Маври мојој. Тако рече, окрене се и оде.

2. Убијство кнегиње Долгоруке. Исте ноћи, када је цесаревна Јелисавета Петровна посланика своје

сестре Ане онако ттаж.т.иво походиЛа, а можда и у исти час, отишао је придворник Бирон у своју спаваћу собу да легне, кад му доцне још некога пријавише. — Зове се барон Китнер, рече послужитељ, и вели да има врло важне депеше, које само вама може предати, и то одмах, а одкуда су депеше, нехтеде ми казати. — Депеше у поноћ? промрнђа војвода. Али нека, пусти га, само остани пред собним вратима, и добро пази кад зазвоним. Мало по том странац уђе, а војвода и нехотице ступи корак натраг, јер то беше човек непријатна изгледа. Лице му некако развучено, као даје од најжешћих страсти испорено, а из црвенкастих очију јасно му је вирило лукавство и одважност. Одело му беше врло жалосно, а цииеле и чакшире белише му се од прашине. — Ко сте ви ? шта сге ? и шта хоћете? запита га војвода и гледаше га веома зловољно. — Ко сам? прихвати странац врло хладнокрвно. Ну, мислим, да сам добар Рус, премда не пореклом. Име ми је Китнер, барон Китиер и пре сам био капетан у регименти Шувалова и борио сам се у последњем турском рату. Ову последњу годину бавим се у служби кодгроФа Бесту чева, на шзг министра у Штокхолму, и могу се похвалити, да ми његова екселенција своје иајтајније ствари иоверава. Сад идем право из Штокхолма и то дан и ноћ, само да би на време стигао, с тога ће те опростити, што сам овако неуљудно изишао пред вас. Војвода се на те речи разведри, јер је гроФ Беетучев био највернији приврженик његов. Китнер међу тим расече поставу, и извади из ње скривено писмо, и преда га војводи, који га с великом иажњом прочита. — ГроФ ми вас ирепоручује и вели да вам могу све поверити. — Олободно, и ја ћу вам показати, да сте имали коме поверовати. — Иа познајете ли ви тога мајора Синклера? — Лично га још незнам, ал сам се точно распитао, и по описивању утубио сам га, да би га у хиљади познао. — И ви знате поуздано, да је он отишао из Шведске у Цариград тајном миснјом, одакле ће се за неколико недеља вратити? — Ево главе моје, ако није таког потврди Китлер. Артије, што ћемо их код њега наћи, још ће бо-

ље то потврдити. Онда ће се јасно видети, да је старо-руска иартаја, а особито кнежеви Долгоруки, са својим приврженицима с њим у завери. — Ха, кад би тако било, онда би имали право с њима поступати као и са сваким велеиздајником , и онда би један пут дохакали главе тој московштини. Ви сте се примили, јелте, да ухватите Синклера и да му одузмете артије? — Јесам, али под извесним условима. — Разуме ее, разуме се; но кад би ја пристао на сва ваша захтевања, како ви мислите извршити тај посао. — То је моја брига. Ја имам доброга пријатеља поручика Левицког, који је иступио из службе. Ако није одважнији од мене, гори није. Шта смо и шта нас двојица већ до сад урадили! Осим њега повешћу још четир пет драгона, које ћу као наше послужитеље преобући. Па онда ако се Синклер не преда, ја му бога ми не помогох. — ГроФ Бирон пружи Китлеру неколико дуката, да набави момцима хаљине и да подмири трошак. За тим зовне свога послужитеља и наложи му да изведе барона, али да га нико неспази. Он међу тим легне, али немогаше заспати. По више пута читао је писмо гроФа Бестучева и непрестано је премишљао о њему. И сунце је у пуној светлости искочило, када је он тек спазио, да је ноћ прошла. . . . Шест недеља после те ноћи чуо се по целој Европи глас гњева, грозе и ужаса, јер после тих шест недеља на1 )Оше у шуми код Наумбурга шведскога мајора Малколма Синклера грозно убијена и опљачкана. Судском истрагом дознало се: да се Сииклер са још једним Француским трговцем и више оружаних момака око половине Априла 1739. кренуо из Цариграда. Свршетком Маја стигли су у Бреславу. Тек нгго је одатле отишао са оним Француским трговцем, два сахата после тога дођу два страна војника са четир драгона преобучена у послужитеље и пријавише се управитељу ШаФгочу и изјавише, да имају налог шведског мајора Синклера задржати иа и уапсити, и одузети му. неке опасне артије завереничне, које са собом носи. ШаФгоч је искао исправе *н.ихове и они се иоказаше, први као капетан бароп Китлер, други као поручик Левицки, а обојица у руској служби. Они се известише, којим је путем ударио Синклер те иохиташе за њим, и ако је ноћ већ превали-