Земунски гласник

СТУПАЊЕ НА ПРЕСТО ЈЕЛИСАВЕТЕ ЦЕСАРЕВНЕ.

(нлстлвдк.) Не потраја дуго и гроо се врати са Аном Карловном, јединицом цесаревне Катарине Ивановне. Тада јој беше равно двадесет година. Вила једосталепа, ал бијош лепша била, да није онако мала и здраво пуна. У лицу неимађаше никакве живости. — Шта сте заповедали? проговори Ана Карловна, кад је дошла пред царицу. — Неја,него овивисокодостојници позвали су те, одговори јој царица. — Вашем царском височанству, прихвати војвода, ваљда је гроФ већ... -- Јест, прекине Ана, он ми је казао о чему је реч. Желите да пођем за принца брауншвај гског али ја одсудно не пристајем. Ја се нећу ни удавати, него ћу лответи, као моја тетка. Ако баш кадгод узморам, то ћу по својој вољи, као што ми је и милосТ царичина допустила. — Али ваше цар. виеочанетво, одгововори гроФ, више се несме отезати. Принц, шта више сам цар, иште да се реши, — Дакле ви сте тај, што хоћете да ме томе принцу баците у наручје, кога ја мрзим? А зашто? Ја ћу вам казати драга тетка. За то, што сам његовога сина Петра одбила, који се усудио мене просити, он коме се ни порекло не зна. Али сам му добро платила тај безобразлук. Запамти ће. И сад ето хоће његов отац да освети за то, и што с.ам му тиме нресекла пут к ирестолу рускоме. И на то је он у својој охолости и занесености мислио. Ана Карловна беше у великој јарости. Сви ћутаху и сама царица. Војвода је киптиб осветом, али се морао уздржавати. Гроф Остерман прекине најпре то теретно ћутање. — Крајње је време, рече, да се сврши та игра, и то ћу учииити једним јединим питањем. Је ли ваше величанство заборавило, да има на свету једна Јелисавета Петровна? — Ха! викне царица и љуто се намршти. П1та хоћете с тиме да кажете ? — Хрћу то, одговори министар са свим хладно, да неће ни четрнаест дана после смрти ваше проћи, а на престо ће доћи Јелисавета Иетровна, ако сада несвршитету свадбу. — Ха! повиче царица још један пут и претисне руку на срце. Је ли то истина Андрејо Ивановићу? — Кунем вам се, светла царица, истина је. Већ су сада московски

бојари силнији, него што су икада били, јер виде, да Иванова лоза куће Романова нема наследника, и ако виде још, да ни од ове свадбе неће ништа бити, још ће се више осилити. А како ви склопите очи, букнуће револуција, и као што је један бог, Јелисавета Петровна доћи ће на престо. Сви ћутаху. Царица беше веома узбуђена. Још је никад невидеше таку. Но опет се брзо савлада, као обично, и Достојанствено стане пред своју нећаку. — Ано Карловиа, проговори царица полако и свечано, ти ћеш иоћи за кнеза Улриха од Брауншвајга. — Тетка! повиче велика кнегиња и сва задрхће од чуда и страха. Мила тетка, молим те, смилуј се, не дај ме! — Ћути и слугаај, што ти заиоведам. ГроФе Остермане, јавите царскоме посланику, да може у свако доба доћи и просити кнегињу. 8а сад ми више не требате. ТаКо рече и отпусти их. Велика кнегиња је горко плакала и отишла срдито у своје одаје, а одбила је војводу, који јој се понудио, да је отпрати. А они су весели били сви четворица. Поносито су погледали један на другога. Веху задовољни успехом лукавства свога. Држали су, кад се сврши свадба кнегињина, па ако узима деце, да ће старо-руска партаја пропасти. Иеколико дана после тога, 13. Јуна 1739. г. дошао је царски посланик на шест коња са великом, сјајном богатом пратњом да у име цара ироси велику кнегињу за нрипца Улриха. Још исти дан буде прстен. На брзо дође и венчање. Том приликом беше таква сјајност какву Петроград никад није видео. Венчање беше у цркви казанске матере божје. Владика их је венчао. Па могу ли такви сватови бити несретни? Тако је многи мислио, али ко је боље познавао све одношаје, друкчије је судио. Друкчије мислише они, којима је Ана Карловна отворила своје с])це. После венчања одвезе се царица са младенцима и целим дворјанством у летни дворац Петров. Ту беше велика и сјајна част. Дотле се Ана Карловна свему покоравала. Но сад кад је дошла у своју собу, да се преобуче, не могаше више одољети осећању своме, и потекошејој потоком сузе и наде у наручје својој дворкињи, својој најискренијој иоверенш^и бароници Јулијани.

— Ја сам најнесретније створење на свету, проговори јецајући Ана. Ништа ми друго не остаје него вечна жалост или смрт, јер ме везаше с човеком, кога се гнушам и јер сам остављена и од бога и од људи. — Још нисте остављени! тешила је Јулијана. Јуче сам добила писмо, из Варшаве, а у моме писму нашла сам и једно за вас. — Из Варшаве? викие Ана и скочи као срна и лице јој сииу као сунцем обасјано. Из Варшаве? Од њега, кога једино љубим? Дај га брзо, јер ће ме уморити нестрилење. Дворкиња извади иисмо из недара, а Ана јој истрже из руке и стаде га жарко љубити. Кад га се доста наљубила, отвори мирисаво иисмо. Из очију јој је просевала необична радост. —- Љуби ме, Јулијано, повиче весело, још ме љуби, и како му краљ допусти вратиће се амо. Царица је међу тим морала два иут по њу шиљати, да дође на банкет. Ана је била непрестано ])асејака. После тога казалаје, да је јако узбуђена, и да неможе ићи спавати, па узме своју дворкињу и целу је ноћ ходала с њом по дворском врту. Тако прођоше сватови цесаревне Ане Карловне и принца Антона Улриха од Ј>рауншвајга. Осам дана после тога дођу у Петроград у царски двор посланик куће Холштаји-Олденбург и јави да је умро војвода Карло Фридрик муж цесаревне Ане, која је била кћер Петра великог и старија сестра Јелисевете Петровне. Царица Аиа примила је ту вест као да је се нигата и нетиче, и беше са свим равнодушна према иосланику, да је чисто изгледало, као да га ирезире. А велика кнегиња Ана, млада невеста, није га хтела к ссби ни пуетити. Није дакле чудо, што је посланику сваки тренутак читава весност била, и што је гледао, да само што пре остави Петроград и руску границу. Тако зловољан сеђаше још истог даиа у својој одаји, а била је већ близу ионоћ. Послужитељ му Нријави две женске, које се нехтедоше но имену казати. — Нека уђу, рече посланик, и женске одмах уђоше. Веху умотани у црн вео одглаве до пете. Но како је послужитељ изагаао, показагае лице своје. Једна беше снажна и узрасна, очи јој беху црне и ватрене, а образи пуни. Могагае највише тридесет година имати. Изгледа бегае јако иримамљива. Друга беше негато мало старија али и ружнија.