Земунски гласник

250

Пстраркова Лаура. Петрарка је италијански песник из тринаестог века. Још за живота свога беше чувен и славан и изван своје отачбине код свију народа. Незадржљиво време донело је име његово и -славу његову и нама и носиће га још кроз толике векове и иотољем свету. Лаура је љубазница петраркова. Њезина лепота опчарала је песника Петрарку, као што су његове песме, у којима је њу славио и обожавао, опчиниле цео свет. Лаураје чувена у свету, као и сам Петрарка. Дивне песме његове, које му прославише име, прославише и Лауру, Лаура је ленаи славна толико, да су о њој читаве књеге писане. Врло је тајна и не поуздана повесница живота њезина. С тога различно судише о њој писци. Незнадоше поуздано ни нлеме њезино ни место рођења. Једни тврдише да се никад није удавала, други на против. ПГга више у XV веку у Италији мислише, да је та Лаура уображење песниково. Али ниједно од тога није истина. Доцнији писци, који истраживаху порекло њезино, засведочише, да је она од старе племените породице, која је још пре триста година изумрла. Родила се у Авињону 1308. године. После смрти оца свога, који јој је велико наследије оставио, уда се 1725 г. у својој седамнаестој години за некога младог Хугу од знатне породице авињонске. Лаура је била најлепша у своме месту и најсјајнији украс и понос вароши. Папе су тада у Авињону становале, па је за то варош увек била пуна странаца из свију земаља. Међу њима био је и Петрарка. Његови родитељи беху прогнани из Тоскале због унутрашње партајичности своје. 6. Априла 1327 г. у понедељник у б. сахати у јутру видео је млади Петрарка лену Лауру први пут у цркви калућерица реда свете Кларе. Г)ило му је 23. године. Тако он еам нриповеда. И од тога часа тако је био опчаран, да га је силна и шта више стална страст обузела. Та силна љубав имала је нешто у себи оне ..ритерске' 1 сањарије али је страст преотимала мах. Чезнуо је за њом, али увек безуспешно и он опет није охладнео, него је увек горео у жаркој љубави, и из песничке душе ЈБегове излетаху они живи и силни пламенови — несме! Он се трудио, да

је занесе, али му она не показиваше наклоност, али с тога ју је опет узносио. Певао је врлинама њезиним. Лаури су зацело ласкале толике хвале младога песника, али је знала дужност и бојала се за глас и за име своје, па је победила еујету. Она је била учтива и љубазна нрема њему дотле док је он уздржавао унутрањи огатв свој , а била је строга, како опази што, што би је узнемиравало. Тако је Петрарка двадесет година певао љубави својој и трудио се или да задобије њезину љубав, или да угуши у себи не сретну страст. Међутим је Лаура знала ватрбнога љубавника сад строгошћу сад љубазношћу, коју је промену пееник у својим песмама дивно означио, кроз цело то време у истој ватри одржати. Петрарка није никад био у њезиној кући. То не допушташе тадашњи обичај а ни суревњивост мужевљева. Од како се удала живела је у кући свога таста ниже папиног двора. Са стена одозго гледао је Петрарка усхићено Лауру, где се по врту гаеће. 1334. г. оде Петрарка из Авињоне. Бегао је од ње и тражио је у самоћи мира. Исте године дође у Авињону нека прилепчива болест, и помори многи свет. И Лаура се разболе, али на скоро оздрави, и сад је била песнику још милија. Неки еликар Оимеун ив Оијеие дође на нозив у Авињону, да украси папин двор. 1339. г. наслика он Лауру и да слику Петрарки, који га са два сонета (две песме) награди. Не зна се да ли је Лаура доиустила, да ју он слика за Петрарку, или је вештак тако утубио црте њезине , да ју је и доцније могао енимити, но зна се, да је после у излозима било Лауриних елика. Кад је Петрарка 1342. г. у Капитолу лавровим венцем увенчан био, врати се у Авињону и тада је Лаура била врло љубазна према њему, сад или што је слава његова и њојзи ласкала, или се коснуло срца њезиног то постојанство љубазниково, кога се после дужег растанка зажелила. Петрарка ју је сада чешће виђао и ређе је одлазио из Авињоне. Песме његове беху по целој Евроии расироетрте, а с несмама и лепота његове драге. 0 тога је сваки , који дође у Авињон) г , аселео видети Лауру. Карло Луксембуршки, иотоњи цар Карло IV. видео је Лауру на једноме балу, који је њему у почаст даван и он дође кроз редове женскиња до ње и иољуби је у чело и у очи.

Но време је пролазило. Које рађање, које кућевна брига, које чудна ћуд њезина мужа, па и неваљало владање њезине најстарије ћери јако је изменило лепоту њезину, и ко ју је тада први пут видео, морао се зачудити. — Шта! рече неки кнез, је ли то та нечувена лепота, о којој се толико говори, и кОја је Петрарки намет занела? У Септембру 1347. г. растане се Петрарка с њом. Видео ју је у једном женскем друштву. Била је озбиљна и замишљена. Небеше никако богато обучена. Из очију јој се могаше неки страх читати. Њему ударише сузе и он оде и хтеде нрикрити узбуђеност своју. Лаура га погледа тако њежно и мило, да му је тај поглед у дубљину душе продрео, и он га више никад није заборавио. Жалосна слутња претсказиваше им вечни растанак. 134о. г. дође са истока страшна куга, која је три године у Европи свет морила. 6. Априла у 6 сахати у јутру умрла је Лаура, као што сам Петрарка спомигг.е у своме тужном сећању на дан рођења љубави његове. 6. Априла уб сахчта у јутру видео је Петрарка ирви пут своју Лаур.у, коју је целога живота тако несравњено љубио, и — гле, чудна случаја! 6. Априла у 6. сахати у јутру пустила је она своју анђелску дугау, којој је Петрарка најллеигаи рај спремио у својим песмама. Јога истога дана сахрањена је у мипоритском манастиру. Некима исиитивачима старина допуштено је да отворе лаурин гроб. У њему су нагали кутију од олова, а у кутији иеему на пергаменту са петраркиним потписом, али песма неће бити славнога несника, мего можда од кога од његових пријателза. Још беше на њезиним и једна медаља. На медаљи стајаЈне с једне стране женски лик с друге ова писмена: М. V.. М. Ј. што ће можда значити М«(1оиа ^аша шог1а јасе , т. ј. м])тва лежи Лаура. Таква је била Лаура, таква је била љубав петраркина. Она му је била узрок многоме терету и пемирном и горком животу, али му је била и извор оие снаге и лепоте љегових песама, извор његове елаве, којом је и самога Данта надвисио. Своје срце нико није могао боље опевати од Петрарке. (. П.

Издаје и уређује: И. К. Сопрон,

Сопронова печатња у Земуну.