Земунски гласник

јер је он то морао казати гладовавши четири дана и што је на муке мећан био. „Шест су ме жандара непрестано батииали и један жандар ме још један сахат за свој ћеФ лемао." (Наставиће се.)

Српско иародно позоритте.

Дође нагл позориште и видесмо већ шест иретстава. Ми ћемо сваку претставу у колико нам иростор листа доиушта , судом пропратити. Књижевну вредност дела не можемо овде оцењивати , с тога ћемо само пазити на тенденцију дела, на иретставу глумаца и на срце публикино, какав ће утисак одјекнути у њему. Морамо још изјавити жељу, нека би и публика употребила доласком позоришта ову лепу прилику душевне забаве, јер све да би и на вишем стуињу изображења и удружења били, увек би осетили корист нозоришта. Прва претстава беше „Милош Обилик," трагедија од др. Суботића. 0 самОме делу нећемо ништа говорити. Свак зиа, како расположен>е обузима Србина, кад га гледа. Што се претставе тиче, није нас задовољила, и ако је појединце било лепих сцена. Томе је можда било нешто криво и са свим неповољно време. У Четвртак 27. Јуна видесмо „Сплетку и л>убав" од Шилера, превео Ј. Ђорђевић. С ове је ггретставе отишао сваки задовољан. Ту видесмо најчистију љубав, која жалосно у горкој борби против аристократске надутости и себичних плетака пропада. Фердинанд , син нредседников, воли ћерку једнога музиканта, и необзирући се на свој „сталеж," а његов отац гази све то, и хоће тако искрено и поштено срце, да употреби за своје чиновничке иланове и служи се гнусним сплеткама против сина свога, којега је срећа само у љубави Лујизиној. Трагично је, што Фердинанд , карактер пун врлина, са Лујизом умире у мрежама очиних сплетака а на развалинама мира, среће и части грађанскога дома, музиканта Милера. Од претстављача заслужује сваку хвалу г. Поповић (Фердинанд). Сцена са Лујизом у 5 акту свакогаје тронула. Г-ђа Гргурова (Луиза) вешто је сировела кроз цело дело свој бол, под којим је најпосле и пала. Г. Ружић је са свим погодио дух ветрењастог маршала, као год што је и г. Телечки ваљано претставио лукаву озбиљ-

ност интриганта — тајника. У истоме делу видесмо и г-ђу Марију Поповићку, члана народног позоришта у Загребу као госта у роли МилФордове, и њено вешто играње изазвало јој у публици одобравања. Г. Ворић, Маринковић и г-ђа Рашићка приносише својом игром такође, да је у опште цела претстава усхитила гледаоце, и са онаком претставом не би остали постидни на ничијој бини. У Суботу 29. Јуна беше ,/Бурађ Бранковић" с мађарског од Оберњика. Завеса се диже и пред нама се указаше жалосне слике из усколебане и најбурније периоде живота народњег. Слаби Ђурађ и његова силна несрећа уздрмала је осећање у публици. Ваљана иретстава још је увеличала ту узбуђеност. Г. Телечки ('Бурађ Бранковић) је својом вештином, коју је развио у тој улози, занео публику. У призору, кад му доводе оба ослепљена сина, у том призору онај бол, што га је показао на лицу, речима и кретањем својим зауставио је за часак и само дисање у публици , што се на крају разлило у бурно одобрење и изазивање. И г-ђа Гргурова (Мара) је добро играла, но г-ђци А. Мишковићевој (Стеван, син Т>урђер) и г. Станиптићу (Мурат II.) морамо приметити, да се не смеше у призорима бола ил страсти. У Недељу 30. Јуна изађоше пред нас „Два наредника," с талијанскога од Ђурковића. Лепајемисао у овоме делу изведена. Показано је право пријатељство двојице , где један за другога главом стоји добар поред свију сплетака непријатељских. И са претставом је била публика савршено задовољна. Г. Попонић (наредник Ђорђе) и г-ђа Поповићка, гошћа из Загреба ("Борђева жена) одиграли су своје улоге вешто и с природном живошћу. Њихов растанак, где је г Борђе најјасније показао, како ноштује пријатељство и задану реч, узбудио је публику и изазвао је највеће допадање. И г. Коларовић (тамничар) се допадао са својом Фигуром и старачком чудљивошћу. Него што се у опште на тој претстави могло нриметити, то је — да многи своје улоге нису добро научили, а то је рђаво, јер ту онда пати окретност и тела и речи. У Уторник 2. Јула беше „Париски колотер" превео Л. Телечки. „Пар. је колотер" слика из Францускога живота, но он је и огледало, у коме се може многи и ван Француза видети. Ту се претставља покварено, блудно благородство према

грађанском поштењу, благородство, које мисли, да може госпотством све подчинити, а новцем све купити, па и само поштење мирне грађанске куће. Но стари ђенерал, који се из народа уздигао до аристократе. згрози се на поквареност сина, у њему оживи поштење и он сам кличе: Племенитост је у срцу а не на грудима! Што се претставе тиче , ту заслужује вештина г-ђе Ружићке (колотер) сваку хвалу. И г. Телечкије добро претстављао ђенерала Морена са његовом костобољом , сведочанством аристократскога живота. Г. Станишић (син ђенералов) и г. Ружић показаше својом претставом, да су проучили и схватили улоге своје. Но г-ђа М. Рашићка као да није погодила дух своје улоге. Она је на више места смешна својим држан.ем, где би требало да покаже тугу. У Четвртак 4. Јула видесмо „Луцију Дидјерову," СФранцускога превео Вј). Рајић. После „Колотера" овоје прво парче , где нам се нађе осећање у неприлици. С једне нас је стране заносила вешта претстава, а с друге нам беше неповољно, што морадосмо видети, како жена губи иоштење, да би част мужа свога спасла. Карактер, као што је банкара Сарзана, не радо гледамо на српској бини. Промотримо целу радњу и видећемо , да нам је страна, да стоји према нарави нашега народа као црно и бело. Нека је најпосле и страна, али нека нам не вређа наше осећање, ако нам баш не ће донети какав леп пример врлине. Што се претставе тиче, ту морамО одати искрену хвалу г. Ружићу (Дидјеру, грговцу), као што му је и сама нублика урадила. Вештачки је одиграо целу улогу, али у последњој радњи на балу и кад му је жена умирала, ту је показао, шта може. Г-ђа Коларовићка (његова жена) је провукла кроз целу радњу као жицу бољу свога сломијеног срца природним држањем. Г. Зорић (Мартен) и колико је био окретан опет није био толико паризлија колико је 1&егова жена (г-ђа Ружићка) била паризкиња. У г. Станишићу је требало у онаквим сценама, да се осећање већма узруја, јер у 2. и 3. радњи треба да је живље показао своЈ.У унутрашњу борбу. На свима претставама, кад узмемо да је време непрестано варљиво, било је доста публике, и показивала је местимице своју пажњу и допадању тапшањем и поздравом.

Издаје и уређује: И. Е. Соирон

Сопронова печатња у Земуну.