Земунски гласник

362

Шалп опрон. (Наставак.) Један пут му рече Јелиеавета: — Господине Херберте! ви знате ону изреку: док сам био дете, радио сам као дете, а кад човек ностадох — но , та ви знате тај стих. Не мојте грешити против тога. Помислите, кад се једном ожените ! Херберт поцрвени на онај пог.тед њезин, којии је проиратида те речи. „ Јест , помислите, шта ће те показати вашој жени — сама плетива. То је јако потресло Херберта. Он науми, да промене свој живот. .V војнике није хтео, премда се у оно време ту слава заслуживала. Ода се науци. Дође време већ да пође и на универзитет. Мораде се растати и од своје домовине, и од своје мајке и од — ње , ње , од које се немогаше срцем одвојити. Тешко је било, али је морао. V. А Јелисавета? Она истина беше и душом и телом одана Хербету, високо је ценила његову лепоту, његова богата душевна својства а особито оно немо поштовање Хербертово, с којим је гледаше , као неко небесно суштаство. Но у часку, кад се појави то осећање, опет се утиша и помисли: ЛПто ћу? Он је истипа млад и леп, али је не знатна и мрачна поколења, а ја сам од старе племићске по- ' родице!" Али је опет за то својим умиљатим погледом често до самога неба дизала Хербета, а други пут опет бацала га у мрачну ноћ очајања свој<>м равнодушношћу. Херберт је опет тако огрезао у л.убави према њој, да је све и л>убав и бол од ње као милост нримао. Тако се приближило и време растанку. Беше месеца Новембра у вече. Счрашна се олујина подигла. Херберт се опростио са бароном Рајнеком, који га је очински посаветовао и лепо обдарио. Од њега оде Отмару, који лежаше у кревету. Њему се бепге врло тешко растати с Хербертом, и кад га угледа, осу му се искрена радост по бледом дицу. Јелисавета је седела крај кревета брата свога и држаше књигу у руци, из које му је нешто читала. Опа понуди Херберту столицу и он седе према њој. Беше не обично ћутљива и озбиљна. — Ах ! проговори Отмар. Како ли ће ми проћи ова дуга зима без

тебе драги Херберте? Сви — је ли Јелисавета — сви ћемо жалити за тобом. Но на иролеће ћемо се онет видети, и онда сваки залишан сахат мораш код нас провести! — А ја би оиет волела знати Херберте, прихвати Лелисавета, како ће вам у упиверзитетској вароши годити и како ће вам се оне младе и леие госпођице допасти ? Бојим се, ви ћете нас брзо заборавити! " Јелисавета га је тада први пут само именом назвала и глас јој је дрхтао, кад је говорила, премда се усиљавала, да се смеши. — Нема тога на овоме свету, одговори Херберт јако узбуђен, што би учинило, да заборавим доброту господина бароиа и боравлење с тобом Отмаре и с вама госпођице. Ах, ја ћу усамљено, врло усамл»ено живети. Али не! 1»ићу неирестано с вама. У мислима живићу не пресгано с вама и с мајком мојом до виђења. Но сад морам полазити. Мајка ме чека. Пољубио се с Отмаром, који га плачући обгрлио. За тим приступи Јелисавети. Беше већ мрак и тако се не могаше видети на лицу његовом страшно бледило и дрхтавица усана. Тешком муком промуца: -- Обогом, милостива госпођице! Јелисавета му пружи руку. Он је дрхтајући стиште и иољуби. — Сбогом Херберте! протепа и она врло тихо, па онда брзо настави: Већ је мрак Отмаре, идем да ти донесем свећу. И истрча на поље. Херберт погледи још један пуг Отмара и онда изиђе из собе. Сишао се доле, а ни сам није знао како. Стајаше у пустој башти, коју је јесен оголила. Отмарови се прозори засветлише. — С богом Јелисавето ! прошапута још један пут Херберт и вреле му сузе облише лице. „Шта, ја да те заборавим? Зар би могла моја љубав увенути, као ово цвеће под ногама мојим? Свет може изневерити и мене и тебе, али тебе ие могу изгубити, и ако не можеш никада моја бити !•' Но у један пут се указа на стази нека сен. Две меке руке обгрлише га, а врео пољубац гораше на уснама његовим. — Знала сам Херберте, да ћеш овде бити. Дуже нисам могла издржати. Не, тако се не могах расгати с тобом. Хоћу с уверењем да одеш, да нисам хладна и равнодушна преме љубави и верности твојој и да се ово јогунасто девојачко ср-

це осећа сретним и блаженим на твоме срцу. Па сад иди мој драги! Не требамо гласа једно од другог. Срца се наша разумеју, и без пемих слова, која не умеју тако говорити, као твоје миле, плаве очи, из којих сада читам, да сам твоја за увек, јест, за увек ! И још се један пут загрлише и силно изљубише и ње - не стаде. Као пијан од силне среће отишао је својој кући, где га мајка жељно исчекиваше. VI. Бања В. лежаше у лепој долини, окружена брежуљцима, који опет лепом шумом беху окићени. Испод тих брежуљака беху куће у зеленој хладовини. Са једнога таквог брежуљка сиушташе се кроз хладовину стаза к једној чистини, где под великом липом клупа стајаше од куда се цела долина могла прегледати. Том стазом корачао је неки момак. По ношиву, какво је г. 1818 било, могло се познати, да је ђак. Леп је био. Код клупеје стајао. То беше Херберт. Беше окруииио. Црне га науснице огариле, а озбиљна штудија изрезала му је на лице са свим душевну зрелост. Већ је три године прошло од оног новембарског вечера. Сваке вакације је долазио к матери својој, која се јако радовала његовом телесном и душевном напредовању. Стари га барон поздрављаше увек срдачно. И Отмар га је још увек онако братски љубио, премда је, сиромах, са своје грудобоље све слабији бивао. Јелисавета му је увек свесрДно пружала руку и ако му се не показа никада више онако страсна, као оио вече, али опет ио њезином нонашању не могаше познати, да се и у чему променила, премда је избегавала сваку прилику, где би с њиме на само остала. Та његова је љубав била тако чиста, да се он не даде никад тој лудој самообмани, да ће" она бити икада његова, она, која пливаше у свакој срећи и слави, а ои беше само сиромах јуриста. Јн' се више није ни надао, да ће икада расветлити порекло своје, јер и сви одважни покушаји јелисаветина оца у томе послу остадоше безуспешни. Пре годину дана нисала му је доб[»а Марта, да дође кући, јер му је мајка опасно оболела. После неколико дана растави се она са овим мрачним животом, у којем јој светљаше само љубав према њезииом мужу и сину. Херберт беше не утешан и колико се стари барон са