Земунски гласник
363
V
својом породицом трудио, да га утеши. Тако се нага Херберт упутио бањи. На његово питање упутише га к лепом пољском дворцу на горњем крају села. — Баш сте добро дошли Херберте! рече Једисавета после поздрава од стране целе породице. Данас ћу вас упознати с целим друштвомшто јеовде у багви, и лепе женскиње ће ми бити особито благодарне, што сам их упознала са тако ваљаним играчем и весељаком. — Ви добро знате, милостива госпођица, да сада нисам ии за игру, ни за друштво , и тако неби учинио велику част вашој препоруци, одговори Херберт. — 0, ви ћете већ бити, насмеши се Јелисавета. Та ваљда не ћете осрамотиги вашу учитељку, и ваљда ћете моћи са мном заиграти. Па данас ћемо и јахати на развалине гланштајнске. И Отмар ће с нама ићи, јер му је мало боље. Можете ли дакле одреће? И Отмар је молиО са сестром својом Херберта. Па је ли могао одрећи, и ако му милија бејаше самоћа ? VII. Развалине дворца Гланштајна лежаху на највишем врху брега, што окружаваше бању В. Ту сеђаше једно после подне у Јунију велико друштво, као што је Јелисавета говорила Херберту. Седеше у великој дворани, којој сада беше плаво небо свод. Из испуцаних зидова прораслаје трава и већи шипрази, што је лепу хладовину бацало на друштво. На среди беше од камена лепо истесан сто. Јелисавета стајаше на једном готском прозору и гледаше у китњасту долину. Покрај ње прућио се један подебео човек, средњих година и гледаше је с не описаном чезњом. На лицу му се чита дух и енергија, али је и страст исписала своје трагове. То беше гроФ Риденау. Мало даље сеђаше Отмар са својим гхријатељем Хербертом у загрљају. Отари барон Рајиек пушио је и разговарао се са старијима, а остало друштво, и мушки и же^ске забављаху се пријатним разговором. Но несташна Јелисавета почне сада задиркивати гроФа Ридецауа, и таман га је умолила да какву романтичну идеју примене овоме старом двору, а она се окрене Херберту и замоли га за исто врло ласкавим речима, што целу пажњу друштва на Херберта од Бонкара повуче. Гр > ф
хтеде већ свечано протестовати, што га је Јелисавета тако понизила, али сад устане један сед старац, који је издаље цео разговор слушао и приступи им. — Опростите госпо|ице! проговори старац. Ви сиоменусте име Бонкар. Смем ли молити, да ме упознате с њиме. . . — „Енога! 1 ' одговори Јелисавета изненађена. Ено видите онога витог Пилада са Орестом, мојим братом Отмаром. То је он. — Јест, душе ми ! рече старац и погледа Херберта, који се на оне речи Јелисаветине подигао. Истоветни мој познаник. Они морају да су какви сродници ! Кажитеми, млади господине, настави старац, стојите ли ви у ма каквом одношају према неком подпоручику Херберту од Бонкара? — „То беше мој отац!" одговори Хербет веома узбуђен. Него ми кажите, ја вас ирек.шњем, где сте, кад и како сте ви познавали њега. — 1795. г. у једноме селу код Франкфурта у сред бојне звеке и вике венчао сам га са ђерком некога чиновника из М*. Она се зваше Марија Јованка Фајн. — Свемогући боже! повиче Херберт. Господине, вас је сам бог послао амо. Јест, ја сам син тога француског оФицира, који је одмах по венчању у боју Пао. И сад ћу једва један пут моћи доказати своје законито иоколење и ту радосну вест однети мајци својој на гроб, која је с тога и сувише патила. — „Јест, мој драги Херберте," рече барон Рајнек и загрли га. Тако је, и ја ее радујем, што сам први, који ћу то друштву обзнанити. С пуним уверењем изјављујем, да је овај, који пред вама стоји, барон Херберт од Бонкар. — Без сумње ! потврди радостно стари свештеник, јер тако су налик један другом, да се не могу преварити. — Заиста , нема сумње! одговори Херберт плачући. Одите , поштовани господине и расветлите ми тамно поколење моје! Јелисавета устане са не обичним изразом у очима и узме једном руком Херберта, а другом старога свештеника. С великом је муком утајала своју унутрању узбуђеност. — Опростите гости, рече, што вам уклањам нашега иријатеља, кога с толиком радозналошћу гледа* сте. Ва осам дана и у исти час опет ћемо се овде састати и онда ће вам он накнадити, лјто ...сте еад издангубили. И стари се барон већ спремио да нолази и тако се њих петоро дигну и оду а оетаве зачуђено друштво. (Наставиће се.)
Метачеве белешке. ш. (фцзиономија Земуна. — Цојезија и проаа у Двогубном виду. — Сујета и наивност. — Народне прерасуде и учено друштво. — Нанчево у сличноме смуслу.)
Ево ме опет са својим белешкама. Заиста сам јако обвезан господи, која примише на се контролу над чистачима улице. Одкад они тегнку ту патриотску дужност врше, не доеађује шетачу силна прашина, разријена од метала чистачевих. Но и читаоци треба да су им захвални; слике што их шетач износи у својим белешкама на видик , јаеније су сада, опаске живље, јер му није поглед потамњен од џинских прашинских облака, што беху једини резултати толиких жртава из општинске касе. Неки је немачки наученик, кажу да се звао ЛаФатер , нову науку пронашао , Физиономику. Из црта љутског лица по тој се науци закључити да, каква су душевна својства у појединих људи. Други неки наученик, опет Немац, кога Галом прозваше, хтео је то исто да докаже из Форми љутске главе, иипањем узвишавања и дублења појединих делова њезиних. Нека узвишења на глави, вели, доказују суровост, себичност и нагон за насиљем, друга пак приљежност, простоту, њежност, љубав и пр. Такр су ти научењаци хтели из сиољашних појава доказати, какав је укога човека или женскиње карактер, какве су нарави, врлине и мане. Обадве науке имају сила иристалаца. Такав мора да је и онај младожења, који је ту скоро просећи девојку пипањем хтео да дозна својства будуће своје љубе. Девојчину главу, истина, није гшпао, ваљда му је сметао шињон, али очину вертхајмерку је пипао, која у наше доба заузима меето ковчега мо&га, који се главом назива. И вароши имају своју физиономију, особени спољашњи облик, друштвени свој тип, гго којима странци чине закључке о карактеру и укусу становника. Неки то покушаваше по прописима горе наведених система, крјих ће се и гаетач држати при испитивању Физиономије Земуна. Та и Земун је варонГ, која сопствену сво.ју управу, свој „гемајндерат" има.