Земунски гласник

Лпст артије. К р и м и н а л н а приноВет к а.

I. Беше Децембарско вече г. 18**. У гостионици „код мача" у Г. у једној стражњој соби сеђаше још неколико ђака. Разговараху сепонајвише о своме добровољном позоришном друшгву и о најновијој веселој игри, коју је написао њихов друг Јован, и коју тада баш прочиташе. Свима се допадне и сви навале на њега, да штампа дело што пре, па да га прететављају. Но Јован беше скроман, те не пристаде ни на једно ни на друго. Треба то још прерадити, рече, а то ћу тек доцније чинити, па ако онда узима дело вредности, радо Ку вам га дати. Нријатељи беху задовољни тиме и још један пут сви редом прегледаху рукопис и хталише га, а особито млади Едвард. — Даклем сутра полазиш Јоване куки да тамо проведеш одмор ? запита ће Едвард. А што не останеш још који дан, док се време непролеиша. — Не могу, одговори Јован, јавио сам кући да ћу доћи, па ме сад чекају. — Идеш ли с поштом? — Не. Ово ће бити особито путовање. Идем по леду; на тоциљалкама. Кућа мога оца баш је крај реке. За неколико сам сахата тамо. Ствари сам послао напред. Другови се зачудише и одговараху га од те намере, јер је далеко, зима је, а ни лед није поуздан. Но бадава, Јован се недаде одвратити. После тога се разиђу пријатељи у најлепшем расположењу, а сутра после ]»учка до1)у сви на реку, да испрате Јована, који се заиста крене. II. Истога дана око подне и!)аше један нутник са пртљагом на леђи преко снежнога поља. То беше трговац, који је но кућама носио различна еспана, па се журио, да стигне у село, где би ручао и одморио се. До1)е до крчме, која усамљена на крају села стајаше и уђе у топлу собу. Не беше гостију. Само крчмар и крчмарица ходаху. Одмах му донесоше јела. Беше изгладнио, па му слатко иаде. После ручка хтеде трговац даље, но кад погледа кроз прозор, види да се не може даље ни макнути, јер удари страшна вејавица. Беше му криво и тешко уздахне. Но кад већ нема куд, смисли да остане, а

међу тим да покуша срећу у селу, ако би могао што пазарити. Отвори своје сандуче, те понуди и крчмарицу, да узме што од његових лених ствари. Крчмар и крчмарица беху у година и гадна створења. На лицу им се огледаше покварено срце. Крчмар се чивутски ценкаше са трговцем и не могаху се никако погодити, но крчмарица му међутим украде леиу мараму, због чега се заподеде кавга. Скочила је као вештица на трговца, но и он беше накратко насађен, те им у очи рече, да су они украли, и да ће их тужити суду. Сад 1)ипи крчмар. — Шта ? ти скитницо и хуло! ти ли смеш називати поштене људе лоповима? Ти ли ћеш нас тужити? А чекај се, сад ћу ја теби показати. И узеде неку тољагу и утуче човека на месту. Иа то уђе слуга и види мртва трговца у крви. Сад ђипише и на њега и једва га оставише. Он им обећа, да их не ће ником одати. То је учинио једно из страха, а једно што му обрекоше неки део од трговчевог еспапа. — Но шта ћемо сад с овим обешењаком? запита крчмар. Овде не може остати, јер смо онда сви пропали. — Да га закопамо остраг у шталу,. тамо иреко целе године не долази нико живи, рече крчмарица. — Ие, не! повиче плашљиво крчмар, јер је много веровао бабским причама. У кући га несмемо законати, јер неби никад имао мира ни дању ни ноћу, нити би било среће и благослова у дому нашем. — Е, па бацимо га уводу. Река није далеко, дода слуга. И тај се предлог прими. Но не хтедоше под селом пробијати лед, него смисле, да га по даље однесу, где је брза вода и да га ту баце. Дође и ноћ. Беше олујина и мрачно, да се прста није видело. Таман време за така недела. И злочинци се журише на врат на нос да га ушију у џак заједно с камењем, како ће одмах потонути. На један пут зачуше лупање на капији. Сви пребледише и задрхташе. И опет се зачује све јаче лупање и не познат глас: „Отворите!,, Ббуњени похитају у собу из штале, .где су свој посао израђивали. Крчмар отвори иолако врата, да види ко је. Беше само један путник. Умирен отвори капију и иусти озеблога путника. III. Странац који је тако нестрпљиво лупао, да му се отвори, беше

| лепо момче и могао је имати једно двадесет и две године. Одело му беше лепо и по целој спољаШноСт^ видело се, да је од „отмена света." Сиромах, скоро се смрзо. КаД је сео за сто , тужио се како га страшно болу ноге. Пао је на леду и једва се довде довукао. Крчмар и крчмарица жалише момка, који јеискао да што мало једе, јер ие могаше даље ићи. Докје крчмарица спремала јело,крчмар и слуга ирегледаше путни* ку иовређену ногу, истрше је добро ракијом и превезаше брижљиво. За тим смири путник своју вечеру и оде у собу, коју му за конак одредише. Сад се онет брзо она три грешника световаху, како ће изнети трговца, а да тај странац не види. И у сред разговора свога зачуше ход уз басамаке. То беше тај путник, који свећу искаше. Слуга му да. Но непрође неколико минута и они зачуше трку у авлији и снажно гурање на вратима, која се иставаше. Крчмар пребледи. Странац сав усплахирен падне у собу. — За бога 7 где сам ја! повиче, У штали, куд сам у мраку забасао, лепси мртвац већ пола ушивен у џак. Кажите ми, колико сам дужан на да идем. Ни час-а нећу овде вигне остати. А заклињем вам се, нећу никоме казати шта сам видео! Крчмар му не одговори ништа," само га мрко погледа, а крчмарице затвори брже врата, па онда одзове мулса у буџак и пришапне му нешто. Мало после стане крчмар пред странца и рече му: — Кад би сад ишли по оваквоме времену, зацело би с-умњу изазвали, а еељаци нам овде и онако нису пријате.).и. Останите дакле до зоре. Идите у вашу еобу и будите мирни. Писнете ли само, или усхтете ли побећи, убићу вас као и онога тамо. Јесте ли ме разумели? Сад хајдете ја ћу вам светлити. Сирома момак, ишао је као пијан за крчмаром, који га допрати до собе и закључа. Кад се вратио у собу, пошље слугу, да доврши посао с оним у штали, а сам се врати натраг и убије странца. И њега однесу у шталу, упшју и још исте ноћи однесу на саоиицама на реку, разбију лед и спусте их иа дно. Да би сваки траг збрисали склоне и хаљине њихове, а златан сат онога момка прода крчмар неком познапику своме иностранцу. IV. Едвард, који је провео вакацију у вароши, мишљаше, да његов при-