Земунски гласник

32

нисмо интересирани тим делом, произвео врло непријатан упечатак. Ми смо се дивили и чудили, да један учен човек , проФесор Богословл>а, дротојереј и редактор духовног листа, који је свршио више духовне науке у Русији 1акав рад може увршћивати и пушћати га на јавност!! Ми смо се надали , да ће он недирајући ни у чију личност с паметним разлозима ударати на саму ствар и обарати је. Међутим из његовог одговора видимо, да се он већином у свему слаже са непознатим писцем и у толико се само разликује од 1вега, што онај напада, а редактор брани „вишу надзорну власг" и доказује, да опа није крива , но нека друга споредна сила!! Да ли је сад крива у томе „надзорна власт" или споредна сила, у то се ми не ћемо да упушћамо, време ће и прилика показати до кога је кривица. Ми ћемо се само обратити г. Уредпику с овим учтивим иитањем: Којалије то споредна сила, коју он спомиље у своме „Пастиру"? Па да ли се и он не креташе са том споредном силом у њеној орбити, док она бејаше у снази ? Да ли не служаше њој, и ревностно не пркпомагаше, да се та споредна сила лакше и удесније креће у опшгем механизму сила?? Оетите се само добро, па имајте као свећено лице , макар ако не више, а оно један дг.ам части и поштења. Позпавајући вас у пређашњим приликама, док бијаху „споредне силе" иа гледајући сада, како се размећете у „Пастиру" долазе нам на памет оне речи нашег пјесника: „Ти глад а ма псо на сланини масној Неворна веро сваког гооиодара Нема, ти нара !" © беседн. 0 последњој беседи наше певачке задруге добили смо ова два дописа. „ГЛноги господичић и госпођица оти .пл л су с ове беседе с тОхМ утјехом, што су се добро провели, наслушалм се лепи иесама, а гато је ' „нзјглавније", што су се на сву меру паиграл;-. Но да се запитамо, да ли је ко на ову беседу дошао, да се боље упознаса врлинама народа свог, да боље провиди мане своје браће и оне путове, које нас суноврат у пропаст воде, па да гледамо да ее поправимо? — Ако је ' ко и дошао тога ради, тај за цело нкје имао прилике, да своју жељу ИснуЈБепу види. Или је ваљда у данан.у п "«еде це .Б промашена, кад " сС заборг .^>:ло па оно , што је по-

најглавнпје. Ја не ћу да се Упуш гам у описивање те цељи, јер држим да је наш брат Владан Таорђевић пре годину две за цело сваког могао упознати са тежњом наших беседа и села, који је мало само стрплења имао да га прочита. На послетку, некако се то може и опростити појединце Србима, али кад такова погрешка на једно цело друштво падне, онда чудно изгледа. Друштво ће ме разумети, шта хоћу с тим да кажем, а за цело да ће ми и то одобрити, да је у приређивлњу беседе доста главнијег изостављено, а више излишног уметнуто. Ја нисам толнко претеран да кажем, који коло не игра, тај није Србин; али кад већ не можемо да се игре отресемо, зашто пе би још које коло у распоред уметнули, него и ово јединче, што је на челу раснореда било, изгледа, као да је силом унутра дошло. Па зашто пе би коју и србијанску уплели у тај распоред те би се тако мало ио мало опростили, они „-полака" и „валцера," што човеку мозакзаврћу. Све од једаред не може се учинити, али лагано ајдемо само, па ћемо даље доћи. Но на овој приметио сам, да се не корача нит' брзо, иит' лагано напред. Нисам толико упознат са околностима овог певачког друштва, али опет могу казати , да је у опште слабе енергије; јер нема бог зна колко годипа, од како постоји, па колко имаде у тој задруги, да су од почетка, како се друштво оеновало у њему остали. Сваки час имадемо нова чланова, а стари сваки дан све више нестају. Ово је знак да немамо сгалне воље ни за шта, а тим еамкм хоћемо да осујетимо све оне лене намере пашег г. короуиравитеља, које он са овим друштвом има, и да хоћемо, да му ојаловимо сав н.егов неумораи труд, кога тако неуморно полаже. Похађање певачке школе да је слабо, то је и сам г. короуправитељ признао јавно, а то је имао право, јер сваком је лако приметити, како с натегом иде. После мислим, да би пробитачиије било , да се за беседу увек један одбор изабере, који ће о беседи бригу водити; јер овако појединим л^тамауступити сво уређивање, чудно долази, и мора се човек још чудити, да то све један или два човека учинити могу. Да је одбор иуждан, то ће сваки увидети из ове последње беседе. Нека се саљо чланови овог певачког друштва опомеиу, каква је кубура

с декламацијом била, да ее до последњег дана готово није знало што ће се, ни ко ће декламовати; а у таким приликама тешко се тог поела и примити. За то г. декламатор још много већу похвалу и признање мора заелужити, што се у тако кратком времену, де није ни пробати могао своју декламацију, и толико показати могао ..." Ево и другог дописа: „Како је овдашња „пев. задруга" у прошлу недељу 10. о. м. евоју трећу редовну „беседу" давала, вредпо је о њој две, три рећи. Што је који народ на вишем ступњу изображења, тим мање има потребе старати се, да пронађе начин којим ће и оне још у народу находеће се мане да откл< ни. Код таковог школа и књижевност тај иосао извршују. Али како се наш сриски народ у ове сј етне народе још бројати не може, морадоше му синови све оно евојски обгрлити, где им се најмања прилика указује, да народу коју истинску науку, искрени и братски савет у погледу буди ког равњења изреку. Тако нам се и „беседе" у старе заводе уврстише и по свим крајевима растуренога Орства опет држати почеше у тој цели да иотпомажу цркву и школу будећи успавану свест народа и да му у виду савета и братинског договорау номоћ »ритеку. „Беседе" имају дакле да иросвећују народ и да му дижу занемарни дру штвеии живот. Али програм ове наше „беседе" сведочи, да се није горе реченој цели желело одговорити. Са давањем „беседе" не сме се и не треба никад на то ићи, да народ евој само са напретком једне струке уметности људске упознамо или, што је још горе, да га као госта са распоредом игара задовољимо. Ми имамо доста мане на себи којих би се отрести ваљало. А то би ее постигло, кад би „беседа" имала евој прави значај т. ј. кад би се одборници, који расноред стварају, увек постарали да и говору ком на „беседијној" нозорници места буде а да не заузме ирви део „беседе" само „певанка" а други „игранка", која се (т. ј. „играика") иа „беееди" еамо као нека неизбежна нужда због злеуди околности још донекле трпети мора. „Беседа" је на опште задоиољство одаиа, и дружина нам је пред многом браћом иноверцмма, који су се у леиом броју сТекли, заиста оеветлала образ ..."

Издаје и уређује' И. К. Оопрон.

Сопронова печатња у Земуну.