Земунски гласник

жуљка па се изгуби међ крваве борде. Као бесомучан сву доламу поцепа, извади уговор сегединског мира, прегледи га закрвављеним очима, иа опазивши потпис краљев сав се запенуши и повиче: — Боже Ришћана! сад посведочи да си праведан, те казни издајника, који ти лажном заклетвом свето име срамоти! За тим заповеди да се исти уговор, на коме краљев печат ударен беше, на једну дугачку мотку привеже тако, да га сва војска видети може. Један део угарске војске толико се осмелио, да су многи чак у туреки табор упадали и мртавце пљачкали; сами заповедници оделења презираху већ наредбе Хуњадијеве и почеше сваки по својој ћуди радити. Владика варадински остави положај свој, ког му је Хуњади назначио, па потрчи за непријатељем; али на скоро наиђе на отпор. који га на неко језеро нагони. То беше почетак несреће за Угре. Пропаст владичина и његове војске употреби непријатељ за згоду, те им сво лево крило униште, а Караз-бег нападне на десно. Али отпор Хуњадови јунака беше толико снажан те и овог пута одбије нанадај непријатеља од себе, у коме еам Караз-бег главом плати. Сад се Јаничари упусте у битку, који одморни беху и сасвим други правац битци даду. Снага угарски бораца ноче слабити. Многи јунаци већ у крви огрезоше. Мало час победом опојена војска сад се устрави. Светлуцајући сребрни шлем краљев далеко се из војске видео. У битци се храбро држао и с мачем у руци читаво брдашце од непријатеља начини. У ватри својој није ни опазио несрећу, којаУгрима прети; није ни осетио да је од главне војске оцепљен и опкољен од беснећи неиријитеља. Опасност беше највећа кад тек Берињи оггази јадно стање краљево. — Опасност је грдна — повиче овај — ми смо од наши са свим одвојени. Краљу! гледај те избављај себе, не губи ни једног тренутка. Владислав погледи око себе. Мач му се пушио од душманске крви; он га завитла око себе па са свим мирно рече: — Кад је тако, а оно гледајмо да их скупо стане иаш живот! — Немој краљу ! — одговори Зерињи — чувај живот за отачаство.

Још није све пропало. Ми смо једнаког стаса, променимо одело. Мене за цело нико познати не ће. На послетку ако и умрем, бар ти избављај живот свој. Краљ му се приближи па му шапне: — А Маргарета? — Зерињи се мало намргоди па рекне: — Зар Маргарета више вреди од отачаства ? У том часу долети једна стрела и забоде се у груди краљевом жераву. Коњ се заљуља и падне. Краљ се дочека на ногама и даље се пешице бранио. Војници његови опколе га одасвуд и закриљаваху га. — Оиаси живот, бежи за времена! — заори се са вишс страна. — Тако је господару! — повиче Зерињи одважно. — Али кад већ једна жртва мора пасти, нек нема ни мене. Угри су већ са евију етрана битку изгубили. Десно крило беше са свим пропало. Многим јунацима истече крв, те ослабише. Сам се Хуњади још борио као рањени лав. Још му једаред пође за руком да војску у реду одржи. Али сад је све у залуд. Турска војска, која у еултановим очима сузе и беснило опази, из све снаге нападне на Угре. Најжешће навалена краљеве браниоце. Најодважнији беху око краља. Ту се очајно борило. Међу тим и Хуњади чује за ову несрећу. У часу долети са својим најодважнијим борцима краљу у помоћ. — Де је краљ?! — зачу се са евију страна. Али нико не знаде казати. Војници који се шњиме заједно борили, сви погибаше. Хуњади допре до сами чувара краљеви. — Де јекраљ? —повиче плашљиво. У тим Фијукне стрела и забоде се у груди стегоноше Стевана Батори у груди. . Стари ратник стропошта се и једва изговори: — Краљ је — преобучен — утекао . . . На неколико корака одавде место је де се краљ борио. На једном брежуљку леже племићи , што за краља живот изгубише. На другој страни норед једног богато заузданог коња, који баш краљев беше, лежао је један стар војник. Овај Хуњади-а позна, дигне се мало и крчећи рекне:

— Краља нема више, видео сам га свог крвавог де паде, он је погинуо. . ; . _ , ш . У тај мах зачује се усклик у турској војсци. На једној дугачкој мотци беше једна глава забодена. На њој стајаше сребрни шлем. Силни се Тудци скуиили око те главе и весело усклицавају. — Еј, тешко нама, оно је глава нашег краља! •— повиче Хуњади, а сузе му г нотеку на очију. : ; (Овршиће се.)

„Пастиру" и његовом урединку. Код нас постоје две сорте снисатеља. Једна сорта списатеља пише једино ради тога, да својим умним радом обавешћава осталу браћу своју, која чаме у тами и незнању. Истина је , да таквих раденика на умном пољу у садашње време код нас врло је мало; но колико их има у сваком случају, они заслужују дубоког поштовања од сваког поштеног човека. Друга пак сорта књижевника пише и издаје листове и журнале, не зато, да људма доприносе какве суштаствене кориети, него једино само ради своје материјалне користи, па имао ко вајду од тога што они пишу , или немао, то се њи елабо тиче. Главно је новац, а они који држе њихов лист, могу се задовољити евакојаком шљамом и ђубретом. Таквих се нравила придржава ова последња сорта књижевника, која еастав.-ва код нас готово већину, и којој у мал не припада и наш „нротојерејствујући" редактор „Пастира". Бзегов досадањи „Пастир" и сва „писанија" кпју је он нама досада донео , кад их човек с научног гледишта измери и оцени нису ништа друго до један „шљам" покупљен већином из пространог лаборанта тајанствене руске духовне књижевности. Да је ово права истина, коју смо ми иеказали, односно „Пастира" и његовог уредника, о томе ће се моћи сваки уверити , који је иоле имао стрнљ.ења те прочитао све бројеве тог листа од првог до последњег. Но да не идемо тако далеко у прошлост „давно било па се заборавило." Узмимо предпоследње бројеве „Пастира" 39. и 40. па разгледајмо шта се у њима наоди? Између осталога увршћен је и одговор на чланак „Духовна просвета у Србији" који је печатан у „Земунеком Гласнику" броју 47. Прочитавши тај одговор, а ваљда га је писао сам г. Уредник, иекрено кажемо, да је он на нас, који