Земунски гласник

Рупа на рукаву. (По Чоке-у)

Господар М а р и ћ. Још се и дан данас млого чудноватога, но покрај тог и врло знаменитог о неком човеку говори.Но његово право име овде не смем напоменути, а имена каквог на сваки начин да је морао имати; дакде ми ћемо га господарем Марићем звати. Као што реко, још се и данас млого чуда о истом господину Марићу приповеда. Па ево и ја сам рад једно од ових да вам испричам, које баш не ће тако знатно бити, но из кога су врло добротворне посљедице изашле. Исти господар није баш високоуман, но тако рећи, више је простог мишлења био; али покрај свег тога ни лаком а ни особити жеља и чежња имао није; у сваком делу беше праведан, но опет је зато чудноват био. Лзуди су га за будалу сматрали, с киме ништа почињати није вредно било; а он то њима никад не замераше, ..Јер" говорио би он често, „ти људи имају са свим право. Ја живим по сопственом уверењу; а то њима врло у очи упада. Остали пак живе но мишљењу других, па тако пливају с том целом узрујаном реком, те онда наравно да ни чудо није, што то ником чудновато и необично не изгледа. Они не само да се одевају по најновијој моди, но шта више и једу по моди, па, ма какво јело било, само нек је по моди, иа мора им пријати. Они васпитавају, уче, суде, мисле, куде, хвале, делају, и то све по најновијој моди, а не ио свом искуству и онако, како који осека да би најбоље било. Ето зато и изгледа карактер човечији тако сталан, као да никаква карактера више у људи и нема." Господар Марић беше врло богат човек, и то од оних , који готово нишчим почели нису. Као дечко био је слуга у једној отменој трговачкој кући у Хамбургу, где је мало по мало све важнијом особом бивао, тако да су га после кратког времена већ неколко пута и у западну Инђију послати могли. Тако је он ночео малу трговину за себе водити; а та мала трговина временом се прилично увелича и обогати. Да би за време свог путовања каквог старатеља над својим имањем имао, ожени се са неком врло ваљаном али сиромашном девојком, које се је готово сав свет одрекао био. Исто девојче је баш седело под неким плотом и ту горко плакало,

кад је он кроз неку варошицу путовао. Он је упита: „А шта ти је те плачеш?" — „Мајка мијеумрла, па сад ме љуто гоне." — „Па хајде самном: ја ћу гледати, да ти помогнем." — И тако одведе ову сироту до најближе вароши, а одавдеје с поштом пошаље управо у свој завичај. Читаву годину морало је ово девојче кућу водити и газдовати, а затим је узме за жену. „Море је си ти паметан!" говораху му пријатељи: „Та ти си најбол>у партију могао уграбити; најлепша и најбогатија девојка била би твоја, да си само једну рекао. А тако наћи ма кога под плотом, па је за жену узети; то је страшно!" — „Окајте се ви мене," одговарао би им господар Марић. „Ја бирам за себе оно што је најбоље. т. ј. врлу и непокварену девојку." Кад се већ прилично обогатио, прекине своју радњу, даде новце под пе баш велики интерес и тако почне мирно живети. — „Ја не знам шта је теби," говораху му пријатељи „тек 45 година, па већ хоће у миру да живи! Та сад се тек лепо шпекулирати даје ; та море ти бар искуства а притом и средства имадеш!" — „0, прођите се ви мене," рекао би им он на то: „Ја хоћу сад с мојим заслуженим лебом да се зарањујем, па ма да није баш најмекшим хвала богу зуба имадем да га гристи могу." Као што реко, оп беше врло богат; па опет зато становао је у једној грађанској соби; иокућство и одело беше му са свим просто ; коње и кочијаша никад држао није; части такође не даваше, — укратко сваки је занатлија у престолници овој више трошио од њега. Уз то кад му ћеФ дође , а тај му је често долазио , чинио је простим људима често велике поклоне; женио је и удавао о свом трошку младе људе и девојке; поштене и ваљане грађанске синове с великим новцем исплаћивао је из солдатије, или је плаћао адвокате, да право ове или оне особе бране, коју он никад виђао није. Тако се он увек у туђе нослове мешао, што га доста новаца стајадо. Кад која богата и отмена особа од њега новаца у зајам за ишге, он само слегне рамени и пожелану суму положи. „0 да чудна човека ," говораху му људи; „та ти већ незнаш куда ћеш с твојим богатством. Начини бар кућу. Та теби море треба само да намигнеш па ћеш у првим породицама ове вароши и у самом двору са нај-

отменијим људима пријатељства етећи. Хоћеш ли звања ? Хоћеш ди племство? Та нашто си богат? Ваљда за којекакве лупеже, с којима се тако радо занимаш?" — „Прођите се тог дивана!" одговарао би им он; „та ја сам сиромашнији, него што ви мислитите. Ја ни једне потуре у лудо бацити не могу , јер мени новац треба." „То није могуће! ти годишњег прихода најмање 30.000 Форината мораш имати?" „То јесте. Али одотих новаца требам ја 2000 Форината за кућу, а остадо је оних људи, који су у невољи и којима новац треба. Бог ме је створио да будем старатељ поштених људи; паја се не смем његовој наредби противити." Господар Марић исте године изгуби своју нлемениту супругу и два мила чеда, који од једне исте боље иатише; те тако опет саморан остане. Сваки је гдедао да га расеје и да га разведри. „Прођите ме се," говораше он том ириликом; та мени ништа није до само што сам жалостан, али сам ииак спокојнији но до сад. Оад живим за два света. Моја жена и дечица остају довека моја, а ја њихов. Зато вас молим, немојте самном свакидашњу шалу проводити. Не сажаљевајте ме.

Н е н о г о д а. Ади међу тим опет му је због тог несретног догађаја сав свет празан био, а живот му мало досадан постане. Свуда је самац био. Да би се расејао, често је којекуда путовао, и за тај тренутак нешто би му и одлануло. Вишеје пута исплаканим очима из своје малене писарпице излазио. Тада су га сдуге и служавке с највећим сажадењем гдедаде , јер га сви као рођена оца љубише. — „Ви имате потпуно право децо моја, сажаљевајте ме само, јер то и заслужујем, ади само ме не тешите. Ја сажаљевања требујем, а не утехе. Моја унутрањост место нута боље тегаити знаде, но сви ви. Ал болове срца човечијег и губитак навикнуте љубави, то ће све време изгладити и поправити; ал садјош ништа поправимо није." Расејаност је држао да му је најнужнија. Зато је сва места око целе вароши похађао. На свакој је забави бивао. Па једном и у зверињак оде. Силан је народ врвео по зеленилу депог врта, као што то обично у поазничне дане бива. Госиодар Марић је увек гдедао живост и ве-