Земунски гласник

106

Рупа на рукаву. (11о Чо«С"у.) М

(Наставак.) „То вам она пише?" ,,На сваки начин. Онн врло цене вашу одважност. Али мајка стрепи и боји се за живот своје јединице; јер кад је врло опасно." Миливој п]>ебледи. Иванић изађе напоље па донесе неко иисмо. Ово беше од госиође Божићке. Миливој га гтрочита. Ова описиваше Иванићу напрасни одла:-:ак судчев, и како је од неког времена у великој бризи; јер је приметила, како је овај одлазак врло велики утисак на Милевино срце учипио. Његово нагло отпутовање сасвим је преокренуло Милевин начин живота. Она очевидно опада и вене; лекари слежу рамени и свет.ују јој да путује, те да би се тако мало расејала. Али Милева нипошто не ће с Липовцем да се растане, јер сама опажа да је за путовање слаба. Укратко, цело писмо ништа друго не беше до јадиковања и плач неутешне мајке. Миливој клоне на једну столицу, покрије лице марамом и не могаше се задржати да јаено не зајеца. Иванић му приступи ближе, а Миливој се задржи и мало к себи дође. „Ја Вам с чела читам," почне господин Ивапић, „и ваше вас сузе извињују што сте тако чинили. Ја Милеву добро познајем и врло је ценим. Она је врло добро и од најпоштенијих душа женских. Ви је дакле љубите?" ,.Л>убим!" повиче Миливој. „То се онда утишајте. Милевино здравље и задовољство њене мајке тако ми је мило било а и свагда остаје, да чим сам писмо добио, таки јој натраг отписао, да ви у источну Инђију не ћете ићи, да су се околности окренуле и да се господин Миливој натраг у Липовац врака. Иисмо је већ без сумње добила и сваку је већу несрећу отклоиило. — Јесам ли дакле добро Ч 4 НИ О ?" „Врло добро!" одговориМиливој. „И ви не ћете у источну Инђиј у ?-' „Ви сте добро учинили, кажем, и врло је племенито, кад човек коме сузе жалости утре, иа било то макар с преваром учињено. Ја вам господине благодарим и сам ћу им одавде писати да не би сасвим наду изгубили. Време је свагда од чове- ј

ка снажније. Милеву ће ова превара сиасти, али ја морам ићи." „Шта господине, ви хоћете да ме лажом начините?" Миливој слегне рамени. „А зар ви хоћете да ме страшилом светским нрема мом оцу учините, који ме је учинио човеком?" „То не ћу! Ја осећам страхоту вашег избора — тамо вас отац и добротвор очекује, који заиста код вас очинско право заступа; али овде вас љубазница изгледа и од вас свој живот моли." „Али помислите да је право очипо старије и светије, него једне љубазнице. Та она би ме морала омрзнути и презрети кад би такову срамоту учинио. Милева би се од мене грозити морала." „Окренимо други разговор. Ви сте ради једном старцу помоћи, коме би ирећа и бол>а помоћ била кад би му знатну суму новаца послали, а овде допуштате да тако нлеменито и ваљано девојче пропадне, којој никакво благо овог света изгубљену радост и задовољство повратити не може. Ви идите у источну Инђију да кратке дане живота једном старцу улепшате и разведрите, а овде остављате тако млађан и цветући живот, да без икакве наде пропадпе." „Ја имам узрока," привати Миливој, „ја оно чинити морам што ми дужност и право заповедају , и што морам, хтео не хтео, учинити. Живот мог оца и Милева у руци су божијој, а правичан избор и дело стоје у мојој власти. Ја дакле оно чиним, што ми дужност налаже ; све је друго у руци онога, што целим светом управља, дакле мој посао није. Реците да ли сам ја сигуран да ћу ја мојом слабошћу — али то не могу учинити — с тим што би оца занеморао, Милевин век продужити моћи?" „Ви ми господине не дате изговорити," продужи господин Иванић. — „Ја вам реко да сам км нисао, да су се околности окренуле. А то што сам рекао и у самој је ствари тако. — Ја се опкладити смем да ви нећете у иеточну Инђију отићи." „Како? да није господин Марић већ умро? или ваљада хоћете да ме нагопите да то веровати морам?" повиче поилашено Миливој ; „или да нисте од кога лажну вест добили да се мој отац већ у Европу повраћа? — Ја вас молим немојте ме даље мучити, јер и оиако сам већ невољан и несретан ?" „Ни иомислио нисам да то чиним," одговори смешећа се госпо-

дин Иванић. „Али — можда ћу вас изненадити. Од данас није више Липовац мој, но ваш, јер ја сам само неко време господар од њега био. Госнодар Марић је то добро од мене за вас купио. Ово истина да нисте требали сад чути, него тек за три године после повратка вашег. Господин Ковачић ми је јавио да то добро прекупити жели господар Марић; и ми ето закључили да вам не кажемо таки, него тек кад покажете да сте онај, који треба да будете по жељи господара Марића. онда тек да вам се то добро преда, А ја вам ово још данас писмено предајем, које потврђује да је село ваше, што неби требало да чиним. Ви сте у Липовцу по жељи Марићевој делали, зато је од данас то село ваше. Миливоја то страшно изненади. Он није знао шта ће па то да рекне. Напоелетку дркчућим гласом повиче , дигнувши сузне очи к небу : „Добри Марићу, ти увек на другог мислиш, а на себе ннкада!" Но од данас нећеш више сирома бити! Ако је то све тако, јер ј». се надам господину Иванићу, да у овом тако озбиљном тренутку, нећете самном шалу проводити. Ако је тако, то вас молим или г. банкера да уговор начинимо. Ово добро вреди 120.000 Форината. Ја ћу код вас одатог новца 30 40.000 заложити. Хоћете л' ми ту с-уму дакле у векслама за Лондон предати." „Али пре нег што до тог дођемо," привати Иванић, с очевидним немиром, „морате прво сведочбу, да је то добро ваше, у рукама имати. Ватим изађе и донесе сведочбу. Господин Ковачић пре нег што Иванић натраг дође, загрли Миливоја, и ћутећи притисне га на груди, па се заплаче, и оде из собе. И Иванић је не мање тронут био. Он преда Миливоју писмено, загрли га па изађе за Ковачићем напоље да би сузе затајао, које никако задржати не могаше.

С в е д о ч б а. Миливој ово њихово понашање не могате никако да схвати. Дуго је за њима гледао. „Шта им је ?*' мишљаше у себи. „Они су обојица како ми се чипи тронути? Њима се допада што сам се одважио да одем у Инђију, па зашто онда одуговлаче мој одлазак? Могу л' они отуд какве користи имати, што би ја одма отишао, или се мало задржао? Али да, стари људи увек на то иду да што добију или изгубе."