Земунски гласник

У Земупу, 26. Јап.уара 1860.

Вечгнски Гласник излази Недељом у јутру. Цена му је годишњаб форинтиу банкнотама ваједно е погатарином или достављањему кућу. За продбројнике у Србији стане лист овај дукат цесарски с поштарином. Број 13. 8а Босну, Херцеговину и Стару Србију 60 гроша турских, ван турске ноштарине, коју предбројници сами имају плаћати.

Предплату на Земунеки Гласник прима изАустрије Сопроновапечатња у Земуну, из Београда и унутрашње Србије г. Велимир Валожсићу Београду. Предбројници из Босне, Херцеговине и Старе Србије предброје се у плаћеним писмима код управе вилајетске печатње у Сарајеву. Бев новаца никакве се не ув азка в ај у н аруч б ине.

Напшм поштованим читаоцима с- данашњим листом нећином истиче рок предплати. Учтиво их позивамо, да исту обновити изволе.

Нанг занатлнјски сталеж.

(Наставак.*) Закон о занатима, који је положа) наших занатлија онако јако иотресао , беше с тога од толикога утицаја иа н.их, што ови не беху за такву ]>адикалну иромену спремни. Слободу љутскоме раду прокламовати, то јест нопрати ги му природна своја права, јест постулат разума и правичпости. Али на једном пол.у бити елободан, а на другом зависити од толико друштвених и законских предрасуда^4 и мана, то не може ни радин(1ка слобода уродити оним родом, коме се падаше. Занатлијеки сталеж, к'ао и остали наши сталежи до скоро живљаху под туторством; сви уелови, којима се развија у човеку енергија, карактер се челичи, не постојаху у нас. Уз то беше и васиитање младежи и школска иоука што може бити занемарено. .Откуда Д ак "ле нашим занатлијама она знања, она енергија, која се изискује, да се толикој радинској конкуренцији на сусрет изађе. У горњим пределима ове царевине свагда је радиност занатлијска на»реднија била, него у нашим крајевима. Гамо су и други важни Фактори томе доп{)инели, да сталеж, о коме се овде поведе реч, има прилике да се стручно изобрази. Стогаје тамо оиај закон о занатима само пролазећи вначај имао и само су ноједини .вуди у своме стању оштећеНи. Али У нашим крајевима друкчије ствари счоје, ту могу носледице бити, да

*) Бпди бЈшј 2. .Зем. Г.!."

дј». год.

се неки занати са свим утамане, као пгго је у нашем народу од тридесет година овамо домаћа индустрија скоро сва утамањена, и то по највише странском индустријом. Јер није одавно кад је српска сељачка кућа скоро сву своју потребу сама израђивала, а сад највећи део тога купује по дућанима. Ових општих невол>а, којима су мање-више сви занатлије изложени, иајвећи део од њих још се бори и са оскудицом у кагшталу. Карактеристичпа је црта код нашега света, бар у варошана , нгго се најрадије са трговином занима, и што у трговцу највиши стенец грађанског ]>еда репрезентован види. Олучаји су ретки, да отац зана глије свога сина на занат да, ако је имућан. Он воле да га начини дућанџијом, него да га учи свој сопствени занат, макар што га је овај поштено хранио и стање ; му унаиредио. „Ја ћу да носим небо у литији, јер сам трговац а ви сте мајстор," рече један грађанин друго.ме, који беше занатлија, но веома честит, разборит и богат човек , с којим се речени трговац ни у чему сравнити није могао. Таквих примера могли би још и више иавађати, који показују како наш свет дру штвено нрвенство трговцима задаје, а занатлију као иа нижем степену грађанског реда стојећег сматра. Овакво неосновано схваћање грађанских сталежа и усиостављање трговачког над занатлијским нггетно је не само по занатлијски рад и смета његовоме развитку, него је од штете и по сву народну иривреду. Оно не допушта, да. се занатима имућне стихије посвећују, код којих се претпостав .ћа , да су и образоване. Дакле моралном и материјалном снагом та струка иривреде код нас није ноткрен.вена, већ се занатлије обично рекрутују'из сиромашне класе, у којих нема ни потребног Канитала ни дово.вне школске образованосги.

Још један узрок ваља нам навести, који такође смета онштему развитку заната и економном напретку занатлија. И тај се узрок налази у нашим навикама, и ако га налазимо и код осталих јужних народа, који нису као ни ми пријатељи знатног телесног рада, а телесни је пак рад први услов код занатлија. Његове су творовине мањевише механичке, које изискују издржавајуће приљежности. На приљежност родитељи уопште треба да навикну своју децу, поглавито пак, кад их хоће на занат да даду. Америкаиац вели, „да је време новац." Тај израз треба наши занатлије свагда да уважавају, и своје млађенато да науче. Сад ћемо о пајвећој оскудици паших занатлија, о зпању говорити, а то је предмет , о коме се мпого може говорити. Ми ћемо се ограничити еамо на неколко приметаба. Знање , особито стручно знање од необходне је потребе за сваког човека. Најмањи део наших занатлија има тога нужног стручног знања, у које не снада само текничко, него и оно, што се у обичним школама набавља. Ових дана добили смо једну браварску конту. У њој беху израђени послови све посебице нанисаии и то судећи по рукопису ваљада на пемачком језику. Изриком велимо „ваљада," јер из самих речи немогосмо одмах погодити, на ком је језику написана. Точно и разумително рачун написати знати, зацело спада у стручно знање. У првом чланку о овом предмету набрајали смо ^раве носледице, које посгигоше наше занатлије новим занатлијским законом. У данашњем смо пак говорили о друштвеним еметњама, којима се такође делом назадатак заната ириписати мора. У идућем листу износићемо наше мисли о сретствима на видик. (Свршпће се.)