Земунски гласник

122

Грнзелда. Исторична црта.

У седамнајестом веку на бурно време између нонављеног дизања Отуарта на инглески нресто и њихове коначне пропасти, била јеШотландска у непрестаној жестокој борби са инглеском владом. Трипута се она бунила за двадесет и осам година — од 1660. до 1688. — противу клерикалних закона и уредаба. У последњој од ових буни играла је слободна млада девојка Гризелда Кохран улогу, која је њено име по свој Шотланској разнела. Оир Џон Кохран, о г гац њен, беше други син ирвог гроФа Дундоналског. Као искрен пријатељ Сиднејов, Руселов и других лица, која су се одликовала својом опозицијом даорском господству, он се је заузео , да стање своје домовине у управи побољша. Али сви његови дуги трудови беху узалудни, и најзад он закључи, да у Америку одпутује. Године 1683. упути се он у Лондон с намером, да склопи друштво колониста, с којима би се у Јужну Каролину одселио. Али га и иротив његове воље увуку у заверу , чија је намера била, да краља Карла II. принуде, да своје министарство распусти и да свог братаХерцога Јоркског од престолонашљедства разрепп-т. У сред тих саветовања он им одкрије своју емигранску намеру и обећа, да ке грофу Аргилском у тој иобуни Шотландске иомагати. Но завера се издајом неких њених чланова одкрије. Мпоги пајважнији предузимачи као Сиднеј и Русел буду затворени и суђени. Други се поразбегају, међу којима су и ГроФ АргилсКи и Сир Џон Кохран били. Они оду у Холандску и осташе тамо све до године 1685. кад Карло Н. умре. Вест, да Херцог Јоркски под именом Јаков II. на нресто ступи, од ког еу се опи бојали, побуДи у њима решење, да се у Шотландску врате, да тамо презвитеријанце на оружје позову и да са том четом добровољаца у Инглеску упадну. Месеца Маја пристуне својој намери. Али се влада зарапа извести и предузме одма нужне мере, да их предупреди. Чете гр »Фа Аргилоког растуре се, њега самог ухвате и на смрт осуде. Кохран се још није био уплаишо и ПЈЈОдре дубље у инглеску зем.ву у нади, да ће му нови побуњеници у помоћ притећи. Имао је само двеста

људи и са том маленом четом прешав реку Клиду, сусретне се са краљевском војском. — Ту је била срчана борба, у којој он две тешке ране задобије тако, да је принуђен био да остатак своје чете расиусти, те да бега. Затим умакне у неки усамљени дом, где се надао, да га неће наћи и да ће га лепо примити, али га његови укућани издаду. Њега ухвате и одвуку са везаним рукама кроз улице Единбурске у ланце, ставе га на суд и негледећи на молбе и труде његова оца, гроФа Дундоналског, који је краљу у његовим нословима увек на руци био, осуде га на смрт. Џон Кохран није се бојао смрти, јер је и на бојном пољу чешће то доказао. Али је он био отац, и с тога, кад у своју мрачну тамницу ступи, пошто му емртну пресуду прочиташе, срце му је туга раздирала, што се од својих иа вавекрастати мора. Да их небивећој жалости излагао закључи он, да их до нотоњег часак себи непушта. У вече тога дана, кад им је писмо са том тужном вешћу оправио, седео је он у својој собици занешен у мислима, кад се врата од тавнице отворише. Он помисли, да је то тавпичар, што је увек кодањ долазио, па с тога се и неокрену. Али наједаред осети , где га две руке обгрлише и 1т\е му врела суза на чело кању. То беше 1вегова кћи, која је до њега дошла и сад уздишући и изнурена тугом на његовим прсима лежала. Оп се подиже и претисну је на груди са веселим срцем, али ипак са узвиком горке туге. Слободно девојче увиде, како га је својом жалошћу разтужила и зато се умери. Најзад исгтаде јој за руком , да се мало прикупи, те да се тихо шњим о њиховом стању разговори. Она му саопшти, да је његов отац, гроФ Дундоналски, пошто је узалуд више пута покушавао, да судије разжали, против те пресуде у Лондон апеловао и да се нада, да ће се краљев духовник „Отац Петар" зањ заузети. Али је то била врло слаба нада, тпто Сир Џон и Гризелда нису једно од другог ни еакрити могли. ГроФ Аргилски, и његове најважније присталице отрпеше смртну казну, па с тога се пи помислити није могло, да ће Сир Џон бити номилован, који је тако важну улогу у револуцији играо. Предузимањима краљевског духовника требало је времеиа, а међу тим иотврда смртне казни могла је сваки час стићи. Више дана протече. Гризелда се није уклаЈвала од свог оца, докле

јој је год допуштано, тешила га, говорила је шњим са великом уадри«љивошћу а међу тим непрестано тражила је средство, да га спасе, Она је имала тада око 17 година, али је несрећа изванредну сталност у њој породила, и детињска љубав доведе је на намеру неоинсане слободе. Као што смо горе напоменули, њен је дед покушавао да духовника на своју страну нридобије, који је велики уплив код 1«раља имао. Али је за то требало дуже времена, а ме!)у тим могао је свакн час вестник са потврдом пресуде у Единбург доћи. Пошто је Гризелда о свим прииречицама и опаеностима добро размислила, досети се једном кораку, Јсогаје од оца затајити хтела, да га неби узнемирила. Једно јутро ступи она у љегону тамницу и рекне му, да је неки нуждан посао приморава, да Единбург за који дан остави. „Моје дете," прозбори јој отац који је њену тајну намеру већ помало предвиђао, „заклињем те мојом љубављу, да ништа непредузимаш, што би и теби натпкодити могло." „Ја се нећу у ништа, што би некорисно било, унуштати," одпрати му Грнзелда; „али ипак иеплашим се никакве опаености." „Али Гризелдо," настави СирЏон, узнемирен њеним слободним одговором, „твоја неискусност не би ти дала, да се излажеш опасноетима, Помисли само, да би тако лако могла част имена твога на коцку метути." „Ја сам кћи Кохранова!" викну Гризелдл са тако грдним и постојаним гласом, да отац побеђен таквим одутевлењем попусти. Поглед тако младе, лене и одушевљене девојке говорио му је , да оиа духа има, који би јој нуждан био при извршеЊу њене тајне намере. Гризелда се опрости шњим и похита наноље пошто па врати још један поглед на оца баци. У оно време у Шотландској још небеше кола, јер се највише на коњу путовало; па и Гризелда мораде тако уЧинити. Сутра дан порано ујутру она је већ неколико миља од Единбурга одмакла и ишла је путем нраво на границу. Била је обучена у сељачком оделу и науми да свима онима, који је у нуту сретну и запитају „где ће" рекне, да иде евојој матери у походе. Вудући је само у опим кућама одеедала, које су усамљеие биле, то иогоди баш и у кућу своје дојкиње, која је била на обали реке Тведа неколико миља од Вервика далеко.