Земунски гласник

123

Да би живот евом оцу спасла она се решила, да вестника нападне и артије му отме, које из Лондона носи, међу којима ће и краљевска иотврда о смртној казни њеног оца бити. 0 тога се код своје дојкиње нреобуче у мушко одело, које јој добро стајаше и узме још два пиштоља. Поштару тада од Лондона до Единбурга требало је пуних осам дана. Кад бијој та намера за руком изашла прошдо би већ две недеље дана без икаква гласа а дотле би Дундоналд са помоћу краљевског духовника Петра своју намеру постигао. Она се добра известила, којим ће путем вестник доћи, и дознала, да ће ујутру поменутог дана близу БелФорта стићи и у некој малој гогостионици више часова одпочииути. € тога тако угоди, да баш онда у ту гостионицу дође, кад вестник баш безбрнжно у постељи спаваше. Пошто сама свог коња у коњушницу одведе уђе у гостионицу, која само једну собу имађаше, у мушком сеоском оделу и захте доручак. „Оеди за сто сине!" прозбори гостионичарка, „само немој викати, јер ено нехш онде спава." Гризелда јој обећа да ће ћутати и пошто доручкова захте чашу воде. „Шта ! викну гостионичарка, зар ти само воду гшјеш? То је хрђава навика у гостионици!" „Да, ја само воду пијем," одврати јој Гризелда, „али кад еам у гостионици, плаћам воду исто као и најбоље вино". „Јесте имаш право!" настави гостионичарка, „видим да си разуман дечко." „ Је ли извор, одакле воду носите далеко одавде ?" запита Гризелда. „Рад бих скорашње воде. Ако будете тако добри, те да ми денесете, ја би вам труд добро наплатио." „Извор је истина нодалеко," одврати гостионичарка, „али немогу, да тако учтивом младом човеку жељу одбијем. Но само док си сам узми се добро на ум, да у оне пиштоље на столу недираш, јер како ми онај човек рече иуни су." На ове речи она оде а ГЈжзелда, која је само зато воде искала, даје уклони, приближи се лаганим кораком постељи весниковој у нади да ће кодаљ свезак с депешама наћи. Али га је веснмк под главу метуо тако, да га никако немогаше извадити, а да и весника непробуди. Она дакле мораде друго средство употребити. На црстима одмакав се узме пиштоље, изврти метке из њи^ напоље, и остави их опет на сто.

Њено је срце још од унутарње побуде јако куцало кад се гостионичарка врати. Гризелда јој заблагодари на услужности, наплати јој воду и запита са привидном равнодупшошћу, у које ће се доба тај човек, што ту спава кренути; затим изведе свог коња и упути се опет путем у Единбург. Полако јашећи задуби се она у мисли. Она се тврдо решила, да ће своју намеру за снашење свог оца извршити али ииак немогаше заборавити ни опасности, које би се притом десити могле. Кад би случајно весник опазио, да су му пиштољи испрашњени, па их наново напунио, онда је пропала. Али све ове старшње престадоше кад она опази, где већ он за њом на коњу јаше. Полагано приђе она к њему, поздрави се шњим и нристаде у друштво. Беше то снажан младић са отвореним и добрим лицем. Поред њега на седлу баш поред пиштоља лежаху два свеска, од којих у једном писма а у другом званична акта беху. Кад обоје на једно врло усамљено место измеђ БелФорда и Бервика дођоше, помисли Гризелда, да је већ тренутак дошао , кад ће своју иамеру извршити. „Пријатељу," рече она веснику са одрешним гласом, „ја иштем од вас она два свеска с писмима! Најбоље је да ми их својевољно дате, јер ја сам добро наоружан а имам још поред тога и неколико момака овде у шуми на руци, који су сваког тренућа гогови да ми помогну. То је дакле добар савет, који вам дајем. Дајте ми оба свеска, па продуљите мирно ваш пут даље, само се чувајте, да близу оне шуме недођете, која овде пред њама лежи." Она то тако изговори, да весник неколико тренутака нем од дивлења укочено Гризелду сматраше па онда прозбори: „Ако самном шалу тераш, то је терај, само је немој после на зло узети. Али ако ти то озбиљски збориш, онда добро пази, јер имам, чиме ћу ти одговорити." На ове речи извуче он пиштоље из кубуре. „Али ја држим опет," дода он „да би твоје године пре на то склоне биле, да каквој старој жени воће украду, него ли да на мене човекаударе, који краљевски заиовести носим. Благодари богу, што ја не радо крв пролевам, али ме немој приморати, дати оружјем одговорим." „И ј.а нерадо крв нролевам као год и ви," одврати му Гризелда, „али ако мој савет непослушате, онда ће

зло бити јер као што рекох, ја морам имати оба она свеска. Дакле бирајте!" На ове речи извуче она један од ииштоља, који јој под хаљином скривени беху и запевши окрену га на весника. Али и овај у исти мах извуче свој пиштољ. и опали на Гризелду ; али узалуд, јер у њему олова не беше. Љутећи се извуче он други пиштољ и опали , али и овај нрође као и први. У највећем беснилу скочи он с коња да Гризелду из седла избаци, она устукну неколико корачаји натраг, а међу тим коњ весников поче бегати. Гризелда потрчи за њим ухвати га за узду и оде у највећем трку шњиме пошто неколико несрећном, од страха укоченом човеку викну, да се даног савета опомене, те да к' шуми неиде. Кад се после неког времена још једаред окрену, виде, где се он по њеном наговору у БелФорд враћа. Загим оде далеко у шуму, веза оба коња за дрво узе свеске са писмима, раствори их и почне њихне садржиие разматрати. Мала пордична иисма остави на страну, али међу њима беше их неколико са великим јаким печатима и ове поотвара она са дршћућом руком. У једном од 1вих беше краљевска потврда о смртној казњи њеног оца, док у осталим разне вести"у обзиру других оптуженика беху. Она их подере у комаде и метие их кода се, а остало све остави на земљи лежеће и затим одјаши у највећој хитњи код своје дојкиње; ту спали комаде подераних деиеша, метне онет на се жеР1ско одело и врати се у Единбург, пошто је у путу само у најусамљеније домове свраћала. Трећег дана била је опет код свог оца. Та њена намера сврши се срећно а и наде, које је притом полагала испуне се. ГБен дед, гроФ Дундоналдски добивши тако њеном вештином времена, придобије на своју страну краљевског духовника Петра са 5000 Фунти штерлинга и он изради те Кохран буде помилован. Дуго време прећутала је ова слободна девојка то чудновато предузеће; али пошто се по прогонсгву Отуарта мир опет поврати и слобода грађана обезбеди, она немогоше више отрпети да тајну неодкрије и један шотландски великаш највишег реда поносио се што је такву супругу добио. Превоо М. В.