Земунски гласник

181

Он недоврши свој говор. Само један пуцаљ из Јордакијеве пушке, и реч узумре у устима, живот у срцу. Типдарин бег паде мртав с куде.; султанова кћи оста удовица. Јога ниједан метак из топа није ударио у монастир ; али сад шта више, Гирлет ага забрани да се пуца. Он није дао да му непријатељи падну у часној борби, живе хоће да их похвата. Биће позориште на иијаци хебдонанекој, па се тамо могу употребити. Опет пошље весника пред манастирску капију и заповеди му да непријатељима каже: „Храбри заверници! Гирлет ага поклања вам живот и слободу, само ако му вашег вођу издате." Тридесет и два куршума свалише весника на земљу. То беше од младића одговор. Гирлет ага заповедао је да топови ћуте. „Вићете се сутра, ако не сутра а оно доцније бољег сретства латити. Глад ће мени вашег вође предати." Два дана ништа није против манастира предузимао само га је из далека држао опкољена да неби ко умакао. Већ трећи дан опсађеници нису имали хране. Јордакије однесе своју сестру у манастирску гробницу и заповеди калуђерицама као и својим саучесницима да се у трпезарији искупе. „Кад никаквог другог пута спасењу нема, пут је небу отворен!" Сваки га разумеде, сваки немо стисне руку своме вођи. /Калосно али не малодушно учине то исто и калуђерице. Оне су знале да је то последњи притисак руку. Сви су знали Јордакијеву намеру: он ће у гробницу да сиђе, горе ће калуђерице и младићи једну песму да отпевају. Кад се песма сврши... Јордакије ће да баци маиастир у ваздух. ... Зар то није лепа намера? Ко немисли да је то божанствено да се тако умре, да се са својим милима сједини, не да се у ладни гроб спусти, већ високо у ваздух да се одлети , тај нека се удали, врата су му отворена, нек се преда на милост Турцима. Само један беше што је хтео да се удал>и да се милости турској преда Маријотије , младожења лепог мртваца. „Маријотије .... најбољи јунак у мојој чети, моја дика и понос, за кога сам мислио да је бољи од мене! Младожења неће са својом невестом да се укопа. Син отаџбине неће с

браћом да умре! Иди и одреци се да ниси с' нама био !" . . . ИзгураШе га напо.ве. Он узме своју белу мараму у руке у знак мира и отрча таки под шатор Гирлет аги. Кад тамо дође баци од себе оружје и рекне турчину: „Силни господару! Ти си обећао нама милост и слободан одлазак кад би ти Јордакија издам. Ја сам Јордакија, пусти остале с миром, но похитај, јер кроз један сахат наћеш саме мртваце у манастиру." Гирлет ага у радости заповеди да младића у тешко гвожђе окују и пошЉе одмах једног весника у монастир с писмом, у коме опсађеницима живот и слободан одлазак обећаваше. Опсађеиици се зачуде овој неочекиватој милости. Заштитно иисмо беше им V рукама, њихов живот и слобода осигурата; живот и сЛобода то су најлешпе речи, оне се тако љупке на човека смеше, ОЕте га тако лако обрлате. Свима се на срцу разњежи, Јордакија небеше већ ту, да писмо иецепа, и да им посјетиоца пред ноге свали. Јордакије сеђаше у гробници, узалуд очекиваше жалосну песму. Младићи отворише капије и предадоше оружје турцима. Јердакије је узалуд очекиваше жалосну песму. . . . Кад су младићи без оружја остали, заповеди Гирлет ага да их вежу и окују. Они се позиваху на заштитно писмо. Османлија се насмеја: „Јест, писмо је било лажно, месго да је писато на козијој кожи писато је на псећој, његов печат није восак него тесто. Виће те сви на пијаци Хебдонанској изгинути." Сад се игуменица обрати аги и замоли га да им дозволи да бар носледњу песму по њиховом закону испевају. Песма је врло лепа, дирајућа и то је последња у животу овом. Гирлет је још одавно желео да чује каку хришћанску самртничку песму, па им дозволи. Јордакије сеђаше сам у тиханој гробници, са запетим пиштољем у руци. Главу беше на сандук наслонио, у коме му сетра почиваше. На једанпут му допре тужна песма у ухо . . . . Исто примети он како је узбудљива, како жалосно хуји песма . . . Сад се захори тихо последњи глаеак . . . један пуцањ само севну • • . ИТурци хришћани и мапастир одлетеше у ваздух.

Две дугачке недеље прохујаше . . У цариградској болници отвори један тегаки рањеник очи, тело му беше изразбијано, лице ножарским рапама пагрђено. „Но ти си доста дуго спавао," рече му на турски његов чувар. „Па где сам ја?" уиита болесиик, и његове очи прегледаху зачуђено по соби. „Сад си још на земљи, али мало је требало још, па да се у рају пробудиш. Ти си у цариградској болници." „Па откуда су ме донели овде?" Из развалина пеког манастира где си са млогим другима у развалама лежао. На срећу биле су ти хаљине изгореле па се није знало да ли си Хришћанин или Турчин. Па ако си Хришћанин ћути ако ти је живот мио. Болесник ућута. То беше Јордакије. У болници су држали да је Турчии, па су зато шњим добро поступали. Тек после неколико недеља могагае да остави ностељу. Он бегае богаљ Отпуштигае га са саветом ♦ да животари просјачењем. Дуго је лутао по великој варогаи наслањајући се на свој богаљски гатап. За милостињу није никога молио. Драговољно бацали су му по коју крајцару, али се он на, то није ни освртао, оп није благодарио, само је о томе размипгљао да ли је он онај исти Јордакије гпто је негда вођа јуначким младићима био. Кад једном у немоме размиптљавању дође на пијацу хебдонанску види млогатво људи пред собом, гато љубопитно иа кагшју палате хебдонан наваљиваху. Кроз јеку бубњева чује се где него ово виче: „Муселмани ! ПравОверни народе! Милошћу султановом намегатена је на вратима глава Јордакија знаменитог бунтовиика, гато је данас иа заповест дивана отсечена. Одите и гледајте је! Алах нека се на еваког иравоверног смилује!" Јордакије зачуђено слугааше викача, вападне га несвестица. Јордакијева глава пред капијом палате хебдонан — Јордакије сарањен Јордакије усгао, и опет убијен. Овај хаос мисли збуњеваше му дугау. Ои се протураше кроз гомилу народа, беше већ вече кад је стигао до капије хебдонанске. Пред канијом на постол>у застртом са црвеном чојом стајаше гаирока сребрна чинија, и у њој глава једног младића са затвореним трепавицама и иолу отвореним устама.