Земунски гласник

162

Крчма иа друиу. 4 Приповетка Ивана Тургењева.

I. На друму Б. . . обеју окрулших вароши беше од скора велика кућа, коју су добро познавали кочијаши, кириџије,*) трговачки момци, торбари а особито многобројни и с разних крајева путници, који сваке године туда пролазе. Више њих су обично конаковали у крчми. Само каруце богаташа, које су обично са шест коња, не свраћаху се ту, али и ако се не свраћаху опет су кочијаши и локаји жел.но погледали на трем испред крчме. Али и гоља са окљоцаним таљигама, тераше даље, доспевши до крчме, своје уморно кљусе, јер немаше више од три петака (новац од пет копејка) у својој кеси, да би могао конаковати у овој крчми, већ је морао да иотражи преноћиште код таквог сиромашног сељака код ког осим соли, сена и леба ништа више нема па који и за то не иште ни једног копејка. Осим тога, што је ова крчма била на ударцу путницима она је била и добро уређена: два дубока бунара са лепом водом, оба су имала точкове и гвоздене кове на ланцу, иространу авлију, ограђену јаким кочевима; пун амбар добра јечма, топлу собу за простаке, са огромном руском пећи, која је имала два чунка испречена као руке каквог средњевековног оклопника и најзад две ирилично чисте собе са црвеним танетима, који су гогово избелили, са диваном и столицама од обојеног дрвета који су били узидани у дувај-.у; ј >ш су ову собу украшавале саксије са цвећем на прозорима, који се нису никад отварали, од како су направљени, и готово су ноцрнели од силне прашине. Близу крчме беше још ковачница и воденица; па могао си и добра јела добити, само ако си умео задобиги наклоност шишкаве куварице, која је особито лепо кувала, и онда није гледала колико ће јела усути. Одатле до друге крчме једва ли је било по врсте. Крчмар продаваше и бурмута, који, и ако је био помешан са пепелом, опет је зато имао нријатна дејстза у носу. На кратко све му је ишло на руку, да се го-

*) У Руеији се не носе еснапи на великим, веК ла малим колима, а то је толико колико мозке један кон> каеом повући. Ова кола не иду сама већ у друштву, и то један их човек тера. Зими пак место кола су саонице.

сти у крчми дуже времена задржавају. Било је увек гостију, јер су били свачим задовољни, без чега нема ништа; — али као што се у суседству прича — зато је крчмар имао толико иазара што је био срећан; све му је ишло добро што је год започин.ао и ако није заслуживао овакву срећу. Али тако је у свету: ко је срећан томе и нетлови носе јаја. Крчмар се звао Наум Иванов. Човек средљег раста, дебео, илећат, мало погурен, имаше велику округлу главу и проседу разбарушену косу, па кад би га видео неби рекао да да му има више од четрдесет година. Лице је имао пуно и весело, чело ниско, но бело и глатко, његове мале, светле морасте очи чудно гледаху. Главу је носио свагда оборено и тешко се је обрћао, ваљда с тога што је имао одвећ кратак врат. Ишао је брзо готово не машући рукама. Често се је смешио, и кад би се осмехнуо развукао би дебеле усне и видео би му иљоште беле зубе. Говорио је кад је морао, иа и то само тек прогунђа. Премда се бријао, ипак је остао веран старом руском оделу. Носио је дугачак, олињан каФтан, широке гаће и ципеле на босим ногама. Често је одлазио од куће рад својих послова, којих је сијесет имао, тако: нродавао је коње, давао је земљу под аренду, обрађивао баште, на кратко, заиимао се сааковрсном трговкном. Но никад се на путу неби дуго задржавао, као орао, на кога је но очима врло наличио, вратио би се брзо у евоје гњездо. Он је умео држати у норетку ово гњездо: заповедао је, надгледао, прорачунавао и то све сам, ником неби сиустио ни копејка, али и сам не узимаше много. Путници су се нерадо с њим разговарали, а он је гледао да ни једна његова реч не буде узалудна. „Мени требају ваше паре, — обично говораше — а вама моја послуга и храна; братство за братство, а мрење за паре; јер кад се и путник и коњ му подмире, одма иду; кад је путник уморан може спавати, сувишно би му било разговарати се." То је тако тешко ишло, као да би му кљештама извлачио речи из уста. ! држао је велике и снажне раденике, но смирене и поводљиве, који су I га се бојали. Сваког великог нраз- ' ника давао би им но гривепик (но- ј вац од десет конејка) на ракију, а у друге дане нису смели нити. Људи, наумова соја, брзо еу се обогаћавали. Имање му је било на

четрдесет до педееет рубаља; но га није стекао праведним начином. II. На двадесет година од оног времена, од кад почиљемо нашу приповетку, беше на овом месту друга крчма. Место зидане куће Наума Иванова, која је била црепом нокривена, и која изгледаше као какав спахиски дворац, сад ту беше као нека дашчара, нокривена сламом; дувари нрућем исплетени, — но и ова беше чиста и солидна крчма, топла, а и њу су радо посећавали путници. Тадашњи крчмар звао се Аћим Семенов и био је роб једне имућне госпође из околиие, Јелисавете Проторовне куице, удовице неког штабОФицира. Овај Аћим беше врло интелигентан и раден сељак, који је отишао са два кљусета и тал.игама да кириџија ио свету и иосле три године врати се са три ирилична коња, и од тад је свој живот проводио по друму као кириџија; ишао је у Казан, Одесу, Оренбург, Баршаву, иа и ван Русије чак до „Лииецка" (Лајицига), а најзад тераше два крупна и силовита ждрепца, унрегнута у своје гломозне таљиге. Кад му се безкућнички и скитнички живот досадио, и кад му се ирохтело да се где настани и укући, (за време једног његовог путова на беше му умрла жена; доцније су му и деца помрла), одлучи се да остави кириџијање и гледао је да гдегод отвори крчму. Са допуштењем своје госпође сазида он на великом друму крчму и још куии пола десетине земље умрлог госиодара. Радња му пође врло добро. Оп имађаше довољно новаца, да кућу како вал.а уреди, а у том му је било од велике користи искуство, што га је добио , нутујући много година по свима крајевима простране руске царевине; он је знао нутницима уга1)ати, а особито кириџијама, својим некадашњим еснаФлијама, миоге је од њих и нознавао, који су миого много трошили и за себе и за евоје снажне коње. Брзо се рашчу Аћимова крчма, чак иа с1о врста у околини. Путници су код њега радије долазили, по код пређашњег крчмара Наума, премда се Аћим не могаше с њим мерити у вођењу крчмарске радње. У Аћима беше све но старински; собе беху топле но не са свим чисге; зоб му је била мало мокра и мемљива; кола су му била у пола покварена. Лела, што су се на сто доносила била су таква, да би боље било да