Земунски гласник

188

лризнали што је ваљало на јавност да се изнесе, и то одма други дан. Мало после куцнем на врата и он ме пусти унутра. Кад ми отвори угледам да је писао. Иа лиду му се могаше видети израз највеће узбуђености , али мени се чињаше да из њега читам неки зрачак радости. „Шта вам је?" упитам га ја. Вадркташе му усне кад ми одговори: Похватали су разбојнике и убили ; међу љима беху и она двојица што су ме на испиту мучилк; можда је то што су они на самрти признали слично са опим што се самном догодило. Ја сам писао једноме своме ратном садругу да ме извести. Јели извешће за сутра обећано ? — Ја се на то уздам; нова влада обично непокрива срамна дела својих 1гретходника. Кад премину они, било у нолитици или правди обично се на солидарност ослања да ће она да Скине покривач са покварености и суровости. У опште држим то да је иаметно, али у мом догађају морам истину да зборим. Он је имао право. После неколико дана дође му завежљајчић писама. Кад их прочита изјасни ми се. — Све еу нризнали! Викне ми Све! Да су листа и потпис били лажии, и још више да моје усне нису изговориле име Јованке и њенога оца. Кад су ми узели хаљине нашли су у иостави капута на страни срцаједну амајлију ушивену. Јованка ме је у побожпој брижљивости преноручила њеном иатрону, неколико н.ежних ])едака уврстила , и своје -име [Јотнисала. — Тако ми уштедише горчило да ме и на последњем чаеу као издајника својих пријател.а ематрају - што је у мени поверел,е иобуђавало да је доиста морало бити даеам имена својих иријатеља у бунцању издао. Он изговараше ове речи радосним гласом. Али наједан иут клоне му глава на иј)Си ; крвна жила му је Јјукла. Још неколико дана иовлачио ее баш толико колико му је требало да Гарибалдију оправи писмо што 1~а онравдаваше , и од њега срдачне жеље да прими. Неколико еати лре нег што ће Т>улијо да умре дођоше два ОФин ,ира из сицилијанске екснедиције; он их поздрави емешећи се , а мени етискаше руку до год је и најшиБи зрачак животл у хвему трајао. Он умре тихо као детенце . а носледњи му уздах б,-шс: ..ота ^бипа'! 4 '

Пре неколико недеља видех мЛоштво италијанских заробљеника у Бечу. Међу њима беше много дивљих и сурових слика, али где што и смерних и жалосних лица, што ме потсећаху на историју мога сиромаха пријатеља. Колико ли су романтичности али колико и жалосних догађаја и тужних тренутака доживели они ?!!.... С немачкаг Ж.

Зсмунска ппсма,

I. V Можете још помислити, да сам какогод несрећном костобољом своју телесну зграду обогатио или да црнила немам, кад вам ни речице по примеру „шетачевом" о својим интересаитним преживленијама не дајем. И једно и друго иемате право да помишљате, јер ирашка, што га наши трговци зарад прављења црнила препоручују , толико је у Земуну; да би се с н»им за јефтине новце, све дипломатичне и нолитичне канцеларије, кад би га у „употребленије" узеле, снабдети могле. А својства су му доиста изврсна и ја би га свакоме и свима смео најтоплије препоручити из два узрока: пгго би тим начином државна а особито угарска државиа каса, јачи буџет у готовом новцу показивала, те би дошла у положај, (за којим преко „јего" чезне) да и срнском народном позоришту парче субвенције дадне, па не би јбихова милост г . Келнер у овдашљој једној кавани иринуђен био, да онако душмански на ковчежиће, што их и у његовој владавини зарад скупљања прилога на позориште наместисмо, погледа. Шта мислите зашто тај брат на ковчег душмански погледа? Да ли што можда мрзи на оно што је сриско? Не, он сиромак можда и иезна каква је то звер српско народно позориште , него му се душмански погледа зато , што гости сад она два новчића, што им од каве натраг прииадају, узимљу од њега и у ковчежиће спуштају. Ето зато се ои једи , а наша браћа суграђани , што тамо одлазе, чиними се, чувају га да не надне у суву болест. Хтео сам вам и други узрок, зашто би оно црнило сваком препоручио, да наведем, али га заборавих , јер нешто баш на себе помислих и сад оћу неколико речи да вам рекнем и о себи, да ме бар нознате. Ја сам вам човек , што ни најмање осаму не трпим а из тога да богме да закључујете, да често себи друштва тражим. По мом скромном мишљењу држим да имам и право, јер ко је пријатељ усамљеиичког живота, тај иоказује да је саможнво васпитан и по томе не би ни требало, да се у нашој толи грдној вароши настани, него иека се чисти у Феиек; тамо ће му се усамљонички живот са свим својим разгранатим странама иа уживање да ионуди. Наша крезуба калдрма са својим покренутим зубићима никако не вели да у Земуну усамљенички живети ваља. 11а шта нам још наш до зла Бога развијени друштвени живот, који нам тако силна уживања нештсдице пружа , шта нам велим тај говори; зар не подупире и он моје што'110 реч светско живовање. Од.чвно су учени људи рекли: васиитај дете тако, да из њега временом светеки човек иостане, да се кроз свет нротурити уме , да ое свуда наћи зпа, и ираво су имали. Ја им нотпуно . савету следим, а видим као што рекох из нашег развијеног. друштвеног живота , да оаиг ни ја нисам „ретка тица" у том јату. Али ја се удалих од своје намере. Хтедох вам неке своје белешке да испишем. Ако ћете ми уетупити малко места у „Г.аасиику", готов сам да вам то учиним Ја 811 а »i да је у вашем листу тешко месга дј 6 ити,

јер ваши стари радени, „ако се најмише шнјџ сф иомамише," тако вам материја.г на време иагомилавају, те сте са листом свагда и пре времена готови. Благо вама! ти баш раде и ни један бар д& вас изневери да мени устуии. Е али није чудо, тежња за напретком општинства, чиет либерализам води их на том путу , и ја држим да им нећета ни дати новода, да вас оставе , а они су колико их ја нознајем, добри зиалци ришћанске науке, у којој се вели: „дјелајте дондеже свјет имате" на ће и даље тако да иде. Ишао сам вам пре службе божије у један други храм, у коме најмање двадесет разни свећеника уједанпут своје проповеди држе , у коме њих двадесет својим мирним седиоцима пресветне назоре поеретством очног вида у мовак уливају. Стигао сам тамо , али ми се проклета брава поче да противи, ска савица се не хтеде нипопгго од свога драгана да растави , те не могох ући да се нагутам те просветне водице , што је тако обилно по оним жутим столовима разливена. Боже мој, мислих у себи , гле, девет часова а читаоница — ух изрекох се — још забрављена. Хрђаво сам о управи и руковођењу овог нашег завода почео да судим. Али кајем се, нисам имао ираво, јер претеедништво сигурно има узрока што неће „голуба" свог комодитета да лиши. А и овај се сигурно уверио, како му суграђани сувише то место воле, те се само неколико дрски а можда и страсни чатача редовно осуђују да је полазе, а остали ваљда бојећи се да би им туна мало места било редовно изостају, те се и сам баш не жури, да је отвори, јер ко још не увиђа да би читаоницу судећи по учешћу што га чланови према њој иоказују већ затворити требало, то ме он својим владањем доста јаеио говори. Нратио сам се натраг и гледећи мирно како ми густи дим смоткин свакојаке слике 0 будућиости овог милог места ваја (т. ј. дим можда и није имао намеру да то чини, али ја сам си то све својом угрејаном Фантазијом тако узимао) наједаред поче ми следећи дијалог до слуха допирати: „Господине, алсо смем учтиво ионудити, претплатите се за читаоницу на новине — само за три месеца!" — Г. Вићептије не могу, иећу, јер их држим за себе код кућс. Па мени се чини да је читаопица досад имала те новине? — Јесте , молим , али г. II. Н. их је држао и њој поклањао, но он сад одлази за то доба из места и, вели, неће их за то време да држи. — Е шта ћемо, рече други глас и с тим се тај говор нрекиде а ја одох дома. То је моје преживленије у приттоветчици а знате сад каква ми је „белешка" усљед тога. Ево је: „Читаоница данас у 9 сахата затворена, знак да у њу слабо ко долази. Рааговор у путу чувен расветли ми мој замршеии појам о трговачким духовима. Одлазак једног човека на три месеца из места одузима вредиим посетиоцима читање једних новина из простог узрока, што овај неће искључно за друге да плаћа, зиак да у њему иочива сиекулагиван трговачки дух. Жпвела трговина!" Али ја вам одуљих ово прво писмо и зато ћу са том ирвом б.елешчицом да завршим. КакО радо посматрам а чешће се и пера машам, не треба ваљда ни да кажем, да ћу вам се и другим писмо.м јавити, т. ј. ако читатељп при овоме дремали а можда и заспали нису. Али не, не, доета сам ја јак, опет ћу вам сб јавити, ако им се обоје баиг и догодгтло буде, те ћу се својски тпштити, да их у другом тако раздрагам, да ће они еами својим расиоложењем, које ће им мој други саетанак произвеетн, и друге, што се моасда после ка^е у иаруча Морфеоза бацише, да ће их велим раздремати, иробудити. Да1сге с богом до виђеи.а! - ја.

Пздаје и уређујс-: И. К. Оолроа,

Сопронова иечатња у Земуну,