Земунски гласник

У Зешпу, 30. марта 1809.

Земунски Гласншс излази Недељом у јутру. Цена му је годишњаб фо- Иредплату на Земунски Гласник прима из Аустрије Сопронова печатња ринти у банкнотама заједно спопггарином или достављањему кућу. За у Земуну, из Београда и унутрашње Србије г. Велимир Валожић у Бео" иредбројнике у Србији стане лист овај дукат цесарски с поштарином. Број 22. граду. Предбројници из Босне, Херцеговине и Старе Србије предбројв 8.1 Босну, Херцеговину и Стару Србију 60 гроша турских, ван турске се у плаћеним писмима код управе вилајетске печатње у Сарајеву. Беа иоштарине, коју предбројници сами имају плаћати. новаца никакве се не уважавају наручбине.

Сроија у народно-нршфсдном иогледу. гјјр (Наставак.) Први корак, који треба да се учини , за болзи ранвитак трговине у Београду тај је да ее купди из Боене, Старе Орбије, Арнаутдука и мале Влашке науче, да овде сиоју потребу у европскии творовинама набављају; јер без тога нити ће се ]к-оград узвисити на степен светскога трисишта, нити ће се моћи онде индустријска подузећа завеети. И ако бива конзумција (трошња) у ( 'рбији све већа и већа, то ова ипак пе може такпа бити , да би могда нбог ограничености своје да служи за базис разгранатој трговини, а још мање би ту могла знатна индустријска нодузећа налазити донољног тржишта. Српска ђумручка система јако отешћава трговину те не подноси трговцима из речених земал.а, да у Београду купују евоје потребе. Томе би се могло доскочити на два начина ; прво ако би се завело у дол.љем граду тако звано слободно с говариште Ки1ге 61 _),*) где би се могли еспапи сместити без царине; или друго ако се Београд прогласи за слободно пристаниште. На сваки начин мора се другоме првенсгво уступити, и ако признајемо, да је и једно и друго с тегобама скопчано. Сваки је почетак

*) По садашњој царинској си-гтеми више европских држпва нска врста антрпота већ иостојм . јср у ђумручким магазама могу се сместити на дуже време еспаии, а да се не илаћа ц.чрииа. Београдске дуванџије од кад иистоји регал иа дупаау елуже се том системом, држсћи у земунској армицарској магази дуван. Но за то ие опажа се никакав раавитак трговине у сл>ед таквих стоваришта у нашој вароши. Од таквих сместишта исма изгледа да ће и-ло београдску трговину велике к=.<ри.сти бити. у.

тенсак , а и београдски ће трговци имати да уклоне сметње, шта више мораће и где коју жргву да принесу , док се буду купци из суседних нровинција навикли, да у Београду пазаре. Али вредни и имућни београдски уносачи увидиће, да се такав велики резултат само енергијом и жртвом постићи може, те ће све чинити да до цели дођу. Но и влада мора ене опо да учини, како би се београдским трговцима њихов задатак олакшао. Еи(1Т[>б1 више би сметње имао по трговину. Уносачи морали би уз своје стовариште у антрепортским магазама ипак имати и у вароши своје дућане, где ће послужити муштерију из Србије. То пак зактева двогубан трошак; јер није ни помислити, да ће београдски великокупци напустити чаршију , и концентровати сву своју радњу у граду, јер то неби одговарало "начину радње на београдској пијаци са паланчанима, који по највише у мањим партијама пазаре , те с тога и долазе обично свака два месеца у Београд. Они немогу ризиковати да се иаланчани обрате другим трговцима, који у вароши држе дућане. И иа то треба се обазрети, да мање-више сви београдски уносачи већ имају у вароши своје магазе, или ће их подићи на турским плацевима, што их сад влада продаје. 0 тога тешко да ће који хтети да напусти сопствену магазу, те да у граду седи под киријом или ту нову да подигне. Зато лако може бити да ће у антрепоту , који ће влада с великим трошком да заведе, само три-четири великокупца држати стоваришта, те ће још у почетку цељ, која се хтела тим заводом ностићи, иромашена бити. Та и у економиом животу морају се установе убеђељем и самосвешћу , и ако лагано, то опет непрестано развијати. За то треба да с.е ицтереси свију дотичиих чиии-

лаца поставе у међусобну хармонију, па тек онда се можемо надати извесном добром резултату, Кад би Београд био слободно пристаниште, извесно би се све радње околних провинција у њему концентрисале. То је мнење које се неда оборити, и против кога би се могли само Финанцијални узроци навести. Такви Финанцијски узроци су ово : велики трошкови по државну касу, што би се морала нодићи ђумручка линија около Београда, па још више, што би одпадао ђумручки доходак од оних еснапа, што би их Београђани трошили, и за које се неби плаћао ђумрук. Трошкови за обдржавање царинске линије около Београда истина били би знатни и ако не би износили по нашем мнењу више од 5 до 6000 дуката годишње. Та је сума врло незнатна спрам великог добитка кад би Београд постао слободним пристаништем, јер и сам интерес и корист целе Србије захтена да Београд постане спетско тржиште. Истина да би се ђумручки доходак, смап.ио кад би Београд био слободно пристаниште, те бп отуда било штете по државну касу, али Београд би као слободно пристаниште за десетак година своје Становништво удвостручио, можда и утростручио ; трговина и занати би исполински напредовали и нроцветали, те би се усљед тога благостан.е београђана удесетостру чило. Дакле српска престопица тако би се знатно развила, да би приход од неиосредног данка надокнађавао оно, нгго би се на ђумруку губило. Па ако би земља и морала да жртвује за нодизање Београда, зар таке жртве не би биле оправдане? Зар се мо:ке и пО-Мислити политичио и економно развијће Србије, а да Београд ие буде во!) у том развијћу ? (Наставиће се.)