Земунски гласник

103

— Што се тиче те околности, да јс свет видео , како је одма после иуцња из писарне му неки човек изишао, а неки опет да је и на дворишту оптуженице звонио, ту примећујем да из тог још ништа не сдеди, да су оба та облика једне и исте особе била, почем облик оног етранца осим послужитеља нико више видео -није, а овај опет онога, што је из писарне изишао, није спазити могао. Ади узмимо да је то баш једна особа била, зар се не може веровати, да је покојник каквом пријатељу свом новце поверио , да их његовој жени однесе, које је можда од својих поверитеља спасти хтео, но које је она повратида а поред тога још и све своје приватно имање жртвовала, само да од света сакрије, да јој се муж због тога убио, што није више плаћања издржати могао. Да, господо моја, то је узрок што је она вавек ћутала кадгод је ко о узроцима тога ужасног самоубијства питао, то је узрок што се у онако удаљено а од света заборављено предграђе повукла. Морала се одрећи богатства у ком је донде пливада, јер је све штогод притежаваше, жртвовала да спасе част свог мужа. Сад настаде мала почивка, а публика поче своје чуђење јасно изражавати; у многим очима депога спола треперила је топла сузица. — И сад, господо моја, баците свој поглед на госпу ту, што је због најгрђег преступа тужена и запитајте се у срцу: је ли то лик женске, што је свог мужа убила? Да ли је та узвишена мирноћа зламење греха? Говори ли из такових очију покварено срце? Треба ли једној жеИској, којој је цео живот чист и без мане, треба ли јој против сасвим неосноване тужбе и друге какове одбране, од чистог, ведрог, анђелског лика? . . . Публика је речи Арнолдове све већим саучешћем слушала и кад му то неочекивано пееничко одушевљење чу , не мога се уздржати , а да своје одобравање и допадање очито не изрази. И душаваља, лице Анђелино беше у том тренутку тако преображено, као у каквог са неба сишавшег анђелка. — Господо моја . погледајте је ж ... . судите јој! - С тим речма сврши он своју беседу и тек што престаде говорити, лице му бија опет оно исто , а сам постаде опет тако збуњен, да га један од званичника столици одвести мораде. Кад ее у сдушаоцима жагор утиша, стави председник усљед тужбе

и одбране поротницима главан „ресум". Ови се затим удале договора ради у побочну дворану и после по сахата врате се натраг са пресудом: ,јОптуженица се из оскудице у основним доказима на сдоб\'Ду пушта" По објавн пресуде те зачу се међу светином одобЈ »авајуће брујање. Са усклицима всдике радости носидо се име оптужене од удице у улицу и вест о њеном ослобођењу примаше свуда са највећим задовољством. И само јавно мњење прогдаси је за невину. Бисер-сузе котрл>аху се са анђелијни данита а у к небу управљеним очима мога ее бдагодарност најчистије јој душе читати. Арнолд не знађаше од велике забуне шта да чини. Стидео се ронити сузе и опет мораде просузити. Када се седница закључи, приступи му јавни тужиоц и стиснувши га за руку рече му: —" Би ћете свој позив хрђаво познавати, ако не останете при том посду; Са првим покушајем својим задобисте успех, каковим се мало ваших колега похвалити могу, а тај је: да мене победисте. Са свију страна обасипаху Арнолда поздравима, а народ му је кдијентиЦу победоносно напоље пратио. И између свију присутних само један човек остаде ладан и недарнут. Само тај јеДини такав беше, јер и саме судије не устезаху се да се са оптуженом заједно запдачу, кад јавни тужиоц признаде да је побеђен, но да се радује што овде подлећи мораде. Човек она_ј је пакосно смешећи се оба говора саслушао а лице му је чисто говорило: Мучите се колко хоћете да истину дознате, неће вам поћи за руком да је изнађете . . . Човек тај беше — Телард. (Наставиће се.)

Крчма иа друму. Цриповетка Ивана Тургељева.

(Наставак.) VI. Онда, кад би свршена онака ужасна и по Аћима несрећна ствар у Прохоровниној кући, седео је он на прозору своје собе и глађаше браду. . . . Ми смо већ једном приметиди, да није ништа знао о сношају своје жене с Наумом, и ако су га неки његови пријатељи саветовали, да боље мотри на сноју жену. Разуме се да му је у очи падало и понашање Авдокији#о, али то код њега није вредидо, јер је знао дајеврло

тешко ући у траг женској ћуди. Али кад је видео да у његовој кући није онако, како би требало да је, тад није био више равнодушан; истина да године не беху кадре да умагве његову доброту, али беху кадре да умање његову брижл>ивост. Једног вечера слушао је он како се је његова раденица са једном женом из суседства разговарада, па с тога сутра-дан беше врдо нерасположен. Ова жена запитада је раденицу, зашто није последњег празничног вечера дошлакодње: „Ја сам миедида да ћеш зацедо доћи." — Ја би и дошда, одговори раденица, ади баш кад пођох, бејах задржана. Ја наиђох на моју госпођу . . . — нека ју бог сачува! — Где ... упита жена, насдонивши образ на руку. Па где наиђе на њу, мамице ? - Нађох је овде иза њиве. Ту стајаше са евојим ,мидим Наумом; и ја тек онда видох кад удари на њу. — На њу си ударида .... повтори сељакуша опет. Сад, шта је с тобом бидо? — И она и он стајаху; више ништа. Кад ме опази речи ми: „куда ћеш тако доцкан? иди кући." И ја одох. — И ти оде . . . до виђења Фетинушка, рече сељакуша, и оде својим путем. Овај разговор беше узрок Аћимовом нерасподожењу. Његова се је љубав спрам Авдокије знатно умалида. И сељакуша је истину казада да је оно вече Авдокија зацедо с Наумом била, који ју је у густој сенки чекао, што је падада на пут од високог непомичног конопља. Роса је конопље од врха до земље попала и свуд се унаокодо јак мирис осећао. Месец је изашао, велик и пурпуран, и сијаше кроз мутан црн облак. Наум је још издалека чуо брзе кораке и пође јој на сусрво. Она се приближи њему са свим бдеда, — месец се огледаше на њеном лицу. — Је си ли сад донела? упита Наум. — Јест, донеда сам одговори она Дркћућим гдасом, — ади чуј Науме Ивановићу. . . — Па дај кад си донеда, пресече јој реч Наум, и пружи руку. Она извуче испод мараме, што јој покриваше врат и прса неки завежљај, што одма охрабри Наума, и стрпа га у недра. — Науме Ивановићу, рече Авдокија подако и не скидавпш очију с њега — ах Науме Ивановићу, ја еам рад тебе огрешида моју душу Ј