Земунски гласник

211

тем и. пр. од собарице дознати? 8ар није могао то исто сам г. Монсе и.ш његова супруга пред својим добрим пријатељима споменити? Притом може ли ко вероваги да сакривци под својим сопственихМ именом дописују и писмима, која лако у туђе руке доспети могу, највеће тајне поверавају? Али нашто да се упуштам у домишљавања, кад ништа друго не треба да чиним , него да се са поносом само на њезину прошлост позовем и запитам: може ли јој ко грех какав пребацити; може ли је ко због престуиа каквог бедити ? Господо моја! не тражим ]а живот моје клијентице, ја иштем њену част, и држим да ћете с тим правичност а не помидонање извршити ; ја иштем задовољење за њу а не пресуду! У својим последњим речима развио је бранилац необичну ватру и снагу. После беседе његове настаде мртва тишина , коју је тек каткад јецање оптужене прекидало. Претседник повтори у неколико речи садржину целе ствари и поротници се опет повукоше у побочну одају. Дуже од по сахата саветоваху се а кроз цело то време владаше у судској дворани гробна тишина; са заиетом пажњом очекиваше свако свршетак те ужасне драме. Најзад отворише се врата; поротници дођоше лаганим кроком и озбиљним лицем у дворану натраг; обореном главом заузеше места а претседник ноче да чита следећу прееуду: _ „Случај овај не може се засад још правоваљано иресудити ; оптуженица остаје до даљег иод надзором." Светина се удали полагано и безшумно. Беше као да се неки опћи дубоки уздисај кроз све празнију просторију отезаше. Ово^м приликом не рече држ. тужиоц своме противнику ни речице; озбиљно и немо удалио се одонуд. Само се један човек радовао; еамо једног слушаоца лице издаваше радост и задовољство. То беше Т елард. Једног вечера отворише се врата апсеничка и Анђелија упознаде у улазећем господина Теларда. Примила га је ладним, презирућим погледом. Она је свој страх стишавала, што га при угледу човека тог осећаше, да му само своје грдно презирање осетити да. — Госио — започе овај, дошао сам да вас на моје речи опоменем.

Нећете да се сетите мог савета, ма да су ироречени несрећни дани већ стигли. Би трпите, али и ја трпим тако исто. Вама ће губитак част да однесе а меии љубав моје спокојство. Један само гласак са ваших усана повратиће ми мир и срећу, а једна опет реч избавиће вас од тог јада, од тужбе законске, од презирања светског. И опет нећете да изречете ту реч, а ја вам се заклињем Анђелијо, да вам нећу добрим примером предњачити. — Мој господине, из моје мирноће можете увидети, да вам код мене ни обрицања ни иретње ваше не могу користити. Ако истину говорите, да би вас само једне речи стало , да ми част , живот и срећу повратите, а то досад не учинисте, — ако сте гледали, где се патим и у јаду и чемеру растрзавам, где ме презирање заблуђене светине дубоко тишти, па се ви и сад, што ми остављен и презрен положај добро познајете, још устежете са спасоносномречи: онда се много мање грозим апса, мање се грозим гилотине, него ли тог црног ерца, што вам у грудма бије и што је за тако ђаволске свирепости сиособно. Пре ћу овде вечито живети ил умрети, него нгго ћу према вама што друго осећати од грдног неизмерног презирања. — Опомеиите се госпо , што сам вам сад при овом последњем пашем састанку рекао. Кад нећете да живот самном делите, то ћу иотражити пут да смрт заједно делимо; ми ћемо заједно умрети, заједиички ћемо да претрпимо најстрашнију смрт, смрт иа гилотини. Анђелију прође као језа, али и то само за један тренутак. Она сакупи све силе своје и одговори тој ужасној претњи са тако ладним смешењем, да је Телард сву наду изгубио, да ће је потрести моћи. — Не бојим се ничега, господине мој, јер сам невина. Али баш ако и то мора да буде, ја сам готова и за то и у том облику смрт животу претпостављам. — Смрт, али не срамоту. Помислите само на неизглаДиву срамоту, што са таковом смрти узастопце долази. — Па и ту ћу лакше еносити, него презирање, што би га морала сама нрема себи осећати, кад би се вама предала. Телард ее удали са беенећим и очајним боловима у срцу. — Још ћемо се састати, беху му последње речи. (Свршиће се.)

Крчма иа друиу. Пркповетка Ивана Тургењева.

(Наставак.) За четврт часа беше Аћим пред госиођином кућом; тад заустави таљиге, скочи с њих и појури у предсобје. — Шта је сад? запита зачуђени лакај, који је донде седео на клупи и дремао и кога је Аћим пробудио. — Госпођа! Ја се морам с госиођом разговарати. — Да се није штогод догодило? запита га зачуђени лакај. — Није ништа , али сад с места морам се с госпођом састати. — Шта ти је човече! мрмљаше лакај, чије дивљење сваког тренута растијаше. Аћим дође к себи. . . РБему је сад тако било, као да га је когод полио ладном водом. — Молим те Петре Јевгратићу буди тако добар те кажи милостивој госпођи, да препокорни Аћим хоће за нешто да је пита. . . — Добро! . . . казаћу јој; ама ми се чини да си се ошокао; чекај ту, промрмља лакај и оде. Аћим спусти главу и био је као убијен. Његова емелост ишчезе, чим прекорачи госпођин праг. Лисћвета Прохоровна беше врло нераеположена, кад чу да је Аћим дошао. Тад одма зовну Кириловну. — Ја га не могу примити, рече она узбуђено, кад Кириловна Д< 1}е — ја му не могу иогледати у очи. Шта ћу сад да му кажем? видиш, јесам ли ти казала, да ће он доћи — ја сам то знала, додаде .Дисавета ожалошћено и збуњено. — Зашто би га примили? одговори преспокојно Кириловна то сасвим није нужно. Молим вас гоепођо, зашто би се ви због овог човека тодико узнемиравали. — Л .П1 како ћу га се курталисати. — Врдо дако, само ми допустите да се ја с њим разговарам. Лиеавета Прохоровна онет подиже гдаву. — Учини ми ту љубав Киридовна. Говори с њим! кажи му ... да . . . ја . . . бејах принуђена . . . сад ћеш ти знати шта треба да кажеш. Иди модим те. . . — Модим вас мидостива госпођо, будите без бриге, одговори Киридовиа; зашкринише јој ципеде и она оде из собе. Не нрође ни четврт часа, а зашкрипаше опет ципеде по ходнику