Земунски гласник

212

и Кириловна уђе опет у собу онако исто спокојна и расположена, као што је и изашла из собе. — Сад, шта је? упита госпођа. Шта је с Аћимом? — Ни-шта. Ои вели, да све од ваше милости зависи, и жели вам свако добро и срећу. — А зар се није тужио? — Ама баш ни речице о томе. 0 чему би се тужио? — Па заштоје дошао? промрмља Лисавета Прохоровна. — Дошао је да вас замоли, даму уступите ону избу, коју је пређе имао; она је сасвим празна, само што у њој Петровић ноћива — Разуме се, да ћу му дозволити, врло рћдо ћу му допустити! одговори живо Лисавета Прохоровпа. — II још му кажи да ћу га и наградити. Хвала, ти Кириловна! Видим да је Аћим добар сељак. Чекај Кириловна: — све дај му ово. И извади из (^вог астала три руб.ве у банкама — на узми ово па му дај. — На служби! одговори Кирилопна, која се мирно врати у своју собу и остави паре у свој сандук који је био поред њене постеље и у коме је била њена штедионица, што је износила приличну суму. Кириловна је умела, да умири своју госпођу, премда је њен разговор са Аћимом у ствари сасвим другојачији био. Отвар је овако била: Она је пустила Аћима к себи у собу. Најпрејојје Аћим онако збуњено казао, да он није дошао код ње већ код госпође , но најзад кад дође к себи уђе у Кириловнину собу. Он ју нађе саму. Кад у собу уђе, стаде до врата , наслони се на дувар, отвори уста да говори . . . али не могаше. Кириловна га погледи укочено. -■ Аћиме Оемоновићу, рече Кириловна , ви желите да видите госпо1)у? Аћим климну главом. — Иије то тако , Аћиме Семоновнћу. Што је снршено , оно се не м .счг .а , и ви би само милостиву госпођу узнемиравали. Она вас сад не јшјкс нримити , Аћиме Оемоновићу! — Она неможе? повтори слабим гли.с-ом Аћим и ућута. Мало после продулчИ он: Крчма није вшпе моја! — Чујте Аћиме Оемоновићу. Ја 'знам да сте ви увек били паметан човек. Милостива је госпођа крчму иродала, и то се не може изменити. Сад. зашто би ми о томе тупили

зубе , кад Ништа не помаже. Је л' тако ? Аћим , прекрсти руке на леђима. Кириловна продужи: боље би било, кад би ви милостиву госпођу замолили да вам уступи пређашњу собу . . . — Дакле ја сам крчму зацело изгубио! повтори Аћим слабим гласом, као и пре. — Аћиме Семоновићу, немогу вам казати . . . ви то боље знате но ја . . . — - Јест. Бар . . . пошто је продата . . . крчма? — То не знам, Аћиме Семоновићу, не могу вам казати . . . Али зашто стојите . . Седите. — Могу и стајати. Ја сам сељак; благодарим лепо. — Зашто тако говорите , Аћиме Семоновићу ? Би и сељак! Ви сте трговац и нико се међ служитељима госпођиним пе може с вама мерити. Не будито тако малодушни. Желите ли чашу чаја? — О, не, благодарим, немојте се трудити! Дакле је ли Вама крчма остала? додаде Аћим, оставивши дувар. Хвала вам за то. Молим за опроштење поштовану госпођу! И окрену јој леђа и оде. А. Кириловпа оде у госпођину собу. — Тако ја наједанпут постадох трговац! говораше сам себи Аћим, стојећи замишљен пред кућним вратима. Леп трговац! горко се осмехнувши. Шта ћу да радим! Ајдмо кући! И заборавши на Наумова коња и таљиге, па којима је дошао, упути се Аћим пешке крчми. Не беше прошао ни једне врсте, а баш поред себе зачу зврјање таљига. — Аћиме, Аћиме Оемоповићу! викаше неко. Подиже очи и опази познаника звонара ЈеФрема, коме је изденуто име Кртица. То беше мали човек са шиљатим носом и разрок. Он сеђаше у евојим окљоцаним таљигама на једном дењку сламе и тераше своје кљусе. — Идеш ли кући? упита он Аћима. — Јест, кући. Одговори овај. — Хоћеш ли да те повезем? — Хоћу. ЈеФрем се помакне и направи Аћиму мало места. ЈеФрем, који је био врло расположеп, удараше пређицама сгоје маторо кљусе, које непрестано врћаше главом. Тако су с-е возали читаву врсту и речи не ггроговорише. Аћим сећаше са обореном главом, а ЈеФрем

певаше кроз нос неку песму и своје кљусе ђа потера, ђа заусаави. — Куда идеш тако гологлав, Семоновићу? упита наједанпут Јеорем Аћима, и не чекав одговор продужи; зацело си капу ујаслима забаровио, то ће зацело бити. Радо испијаш чашице и ја те зато волем, јер можеш добро да пијеш. Ниси ни убица, ни хуља, ни лењштина, већ си добар крчмар, ама пијаница, ваљана пијаница! Тиваљда одавно знаш да је пијанство страст. . . . Ура! продере се Јефрем колико га грло доношаше — ура, ура! — Стојте, стојте! викаше неки женски глас — стојте! Аћим се окрете, и виде, где нека жена. преко поља тера таљиге, бледа и издрпана, да ју готово не могаше познати. — Стојте, стојте! викну она изнова, машући рукама. Аћим задрхта: познаде своју жену и скопа дизгене. „Зашто би се зауставили?" мрмљаше Јефрем — због једне жене да заустављамо таљиге. Не вреди ни труда! Али Аћим заустави коња. У том тренутку Авдокија стиже , од прашине се не могаше познати. — 0 мој татица, Аћиме Семоновићу ! јецаше, она — и мене је отерао! Аћим ју мирно погледа. — Ура! викну ЈеФрем снова. — Дакле и тебе је отерао? питаше Аћим. (Наставиће се.)

ИО;$В1» IIА ПРЕТИЛАТУ. Многим нашим претплатницима истиче концем априла рок пренумерације. 0 тога их учтиво иозивамо, да иету обновити изволе. Претплата на „Зем. Гласник" од маја стане до конца јулија на ф . 1.25 „ „ октобра „ „ 2.50 „ „ децембра „ 3.35 за Орбију је тромесечпа цена 15 гр. „Земунски Гласник" остаће и одсад веран своме програму , и уредништво још више ће се трудити, да наш лист све бољим постане. Уредништво.

Издаје и уређује: И. К. Сонрон

Сопронова печатња у Земуну.