Земунски гласник

232

Крчма на друму. Приповетка Ивана Турген.епа.

XI. ЈеФрем се међу тим у свом уском сандуку пробудио, и наједанпут га стаде вика и лупњава да му отворе. Његова жена не хтеде му испрва отворити , јер га она кроз врата уверавагае, да се још није испавао, но кад јој он обећа, да ће јој све испричати шта се је с Аћимом збило, онда му отвори. ЈеФрем јој све исприча, нтто год је знао и заврши свој говор с питањем: „А да ли се је он пробудио? — Бог ће то знати, одговори жена; иди па види сам; он још није сишао с пећи. Би сте синоћ обојица били пијани. Ништа не би волсла, него кад би могао сам себе видети — Лице ти није као у човека, већ изгледа збрчкано и гадно као каква пачавра, а коса ти је пуна сена. . . — Немарим нигата! одговори Је .Фрем и оде у собу , чистећи рукама главу од сена. Аћим не с.павагае, већ је седео са опруженим ногама на пећи; лице му је изгледало врло чудновато и збрчкано. Промена та тим вигае падагае у очи , што Аћим , иначе не бегае бекрија. — Сад, како вам је Аћиме Семоновићу ? како сте спавали? започе ЈеФрем. . . Аћим га гледагае збуњено. — Сад брате ЈеФреме ,. рече он промуклим гласом, — можент ли опет — та ти ме већ разумеш. ЈеФрем баци ватрено поглед на Аћима. . . Он осећагае у овом тренутку унутарње колебање , подобно чуству, које обузима у заседи ловца, кад изненада чује да псето лаје и у гаумарак трчи , у ком се нада , да ће наћи дипљач. — Еако? — зар јога? упита ЈеФрем. — Да, јога. „Моја ће жена то приметити ! мишљаше ЈеФрем — она то неће допустити" — Нигата, можемо! рече он јасно, само мало стрпљења! Он се тако вегпто из куће изву- . че, да га жепа не могагае спазити и врати се са једном великом Флагаом испод гуња. . . Аћим узе Флашу . . . ЈеФрем не емеде више с њим пити као синоћ; јер се бојагае жене и рече Аћиму, да жели, да оде до његове продате куће да види, да није много онл»ачкано. И заиста он оде до тамо са '

својим окљоцагшм кљусетом, ког је синоћ заборавио да нахрани. Тек гато је он отишао, Аћим опет леже на пећ да спава. Он се сам не пробуди; после четири сахата дође и ЈеФрем и стаде га дрмати, обртати и викати, е да би се Аћим иробудио, викаше му ЈеФрем над уветом, да је све пропало и да га сад траже. Он је викао толико, да га жена опет сподби те га затвори у сандук и од љутње и незадовољства на госта, због кога јој се муж тако ошока, оде и она у собу да спава. . . Но кад се она по свом обичају врло рано пробуди и на пећ погледа, не виде ту Аћима. . . Други петли још нису запевали, кад Аћим из звонарове куће нође. Јога је била густа помрчина. Изглед му је био блед , али његово око гледаше огатро у наоколо и његов ход бегае бага као у правог бекрије. . . Он оде правце своме пређагањем обиталигату, у крчму, која сад припадагае сасвим новом госиодару Науму Ивановићу. XII. У оно време , кад је Аћим оставио ЈеФремову кућу, Наум, није спавао; већ само лежагае на клупи, прострев кожух под-а се. Савест га није гризла. Са чудноватом ладнокрвногаћу врло се је рано пробудио, због преноса Аћимових ствари, а неколико пути говорио је и о Авдокији. Његова савест бегае чиста , но опет га је негато мучило; он не бегае сигуран да ће на овом иуту бити срећан; дотле није никад држао крчме, а то с тога, што дотле нигата није ни имао, и ти нланови и мисли , гато му се врћаху по мозгу, недадогае му да спава. „Поеао је добро започет — миптљаше он — али шта ће даље бити с њим?" Кад је у вече и последње таљиге са стварима Аћимовим испратио, на којима је и Авдокија плачући отишла, прегледа он целу авлију, штале, гаупе, подрум и преграде и све кутиће, па се и на таван иео. После заповеди својим момцима да сменом чувају стражу , али се никако не мога смирити. Ваљда је сам удес то хтео, да од путника, који су се дању свраћали , пи један не остане да ноћи , гато му је било врло повољно. „Ја морам сутра — рече он сам ееби — .једно псето да купим, и то оно љуто од воденичара; они су н>ино исето одвели." Притоме се он обртагае ђа на једну ђа на другу страну, Иаједанпут подиже он гла-

ву . . . чинило му се као да се неки провлачи кроз прозор . . . стаде прислугакивати . . . но не бегае нигата. Само што попац цврчаше иза пећи, мишеви трчкараху по соби и он могагае чути и свој тешки дах. Од пређе је у овој соби било мирно. Он опет сумљиво обори главу. Опет му се учини , као да чу неку ларму, као да велика врата, која су на улазу у дворану, гакрипе , затим као да се ограда лагано отварагае. . . Он се не могагае дуже уздржати , нагло скочи, отвори врага, уђе у побочну собу и стаде лагано викати : „Федоре!" Федоре ! Никаква одговора. . . Он изађе напо.ве и саплете се посрнувгаи преко Федора, који на земљи опружен хркагае. Пробуђен тим , гато га је његов газда нагазио, трљагае он санљиво очи и викагае : — Шта је? Шта је? — Лудо, невичи толико, ћути! продере се Наум. — Како ови лупежи спавају! Да ниси ти гато год чуо? — Нигата? Па гата је било ? — Где епавају остали? — Спавају, где им је казато . . . можда треба. . . — Тхуги; само за мном. %/ " Наум полако отвори врата од дворане . . . у авлији је било сасвим тавно . . . стреје са стубовима тиме се само разликоваше, што су били тавпији. . . — Треба ли упалити Фењер, упита полако Федор. Наум му даде знак руком да'_ћути и натезагае се да заустави дисањ<?„ . . Испочетка се нигата не чујагае, само гато коњ жватагае у гатали храну и свиње гроктаху полако у сну а могло се и неко хркање човечије ту близу чути. Наједан пут га изненади неки гаугаањ у огради. Чинило се, као да се тамо неко миче, са необичним усиљавањем дувајући и дишући. Наум се осврну и погледа Федора и пође лагано на прстима низ басамаке ка страни, где се чујаше шушањ. . . За један час стаде прислушкивајући. па опет пође даље. . . Иаједаред стаде он дрктати. . . За десет корака пред њим указа се нека светла тачка. То је био запаљени угљен, и спрам њега се могаше видети човечији лик са устима, спремљенимза дување. . . Нагло и ћутке, као мачка на миша, скочи Наум на ватру. У исто време нагло се диже са земље висок стас, који насрну на њ и наскоро се близу њега сурва. Наум пак , на кога се онај спотакао^, стегну га свом снагом.