Земунски гласник

820

УкраЈинско предање.

п. Сунце се подиже јвисоко, и обии злаканијем зрацима велики врт пана атамана. Па какав је диван био тај врт! Какве су грдне старе јабуке и крушке расле у њему, колико је ту било шљивових дрвета и малинових џбунова , и све је то лети цвало и мирисало а у јесен китило се елађаним плодом. ТамО није било стазица сићаним шљунком посутих, нити чаровних хладника, мостова и уметно израђених шедрвана. Тамо је све бујало и цвало по вољи, никоме није падало на ум да измени праву слику дивотне украјинске природе. Али немислите да није нико ни водио рачуна о том врту. Стари козак вртар надгледао је башту , обарао је дрва и косио траву, ако је претопавала цвеће. Чим стану избијати млади изданци на дрвету, он их је таки секао , а поломи ли ветар вито шибље, он им је таки хитао у помоћ. ЗатО су околни салашани злобно говорили: „Е нема такве баште као у пана Свистуна, ни код самог великога пана хетмана!" Како је топао, како ли језапаран дан у малој Русији! Но у сенци под дрвима, особито ако је дигод близу река или пруд чудо је дивно! Спаваш, неки чудни благи санци вију се око тебе. Тек задремаш — наједанпут чинити се е ти неко шапће на ухо, осећаш нечи топао дах, пренеш се — а то кроз густо и зелено грање насмешљиво гледе на те два чарна ока! Нека милина на'не ти на душу — хоћеш да устанеш, — тело ти је раслабљено , и тако и нехотице спаваш дотле, док се несмири јарко сунце, док вечерњи лахор не затрепти у мирисном зраку. Тамо на крај врта, где старе липе и растови бацају тако густу сенку , да ни врело сунце неможе да разбије густу таму, белило је се нешто кроз зелено грање. Иза старога дуда искочи млађано девојче, несташно, а витко као врба зелена. На њој је танка свилом извезена кошуљица, лак зубун, а у густим враним витицама с/гручак босиљка и незаборавка. Голе руке убавог девојчета покривене су лаком јирком машћу, али мека кожа и ленота мишица ноказује њену чисту крвцу. Лице млађане козакиње беше дугул>аето округло , а чарне њене очи 1л дач"у страсно и охоло И девојче ста, е па упре у даљину своје чарне

очи, заклањајући их пуначким рукама од сунца. Груди јој се плаховито надимаху, а лахорић се играше са црвеним тракама што беху уплетене у њецу свиону косу. — Олесја, еј Олесја! где си ћерко? зачује се јак глас и на зараслој сгазици што се извија од двора до на крај врта појави се стари атаман са својим младим гостом. Девојче се прену кад зачу бабајков глас , румен јој бризну на нуначке обрашчиће, и опет угасну. Олесја (ми ћемо је по имену звати) не одазва се одмах на бабин глас. Као уплашена тичица прну за дрво, па онда припаде за густи џбун , од купине и одазва се евојим јаеним гласом. — Ево ме бабо! — Ну, кад си ту, а ти оди! рече Бублински , гладећи седе брке , па онда шану нешто госту на ухо. Млади се козак осмехну и сумњиво махну главом. — Еј, како овде мирише као мед! рече стари удишући мириеави ваздух! биће бог ме добре жетве! Још неколико корака пођоше козаци и стадоше: Нред хвима из убаха искрену Олесја, као да из земље изиде. — ЈПта је? уплашила сам ге бабо? запита девојче на скрсти руке на груди и охоло погледа млађаног козака. — Е, ту Ли си дивља козо! нуто како се храбри — да видимо хоћеш ли страховати кад останеш сама! рече стари атаман и притиште ћерицу на груди, миловаше је но глави, и мило му беше да види како му је ћерка дивна. Голубенко је мало по даље стајао. Он нескидаше очију са гиздава девојчета. Но у његовим очима видела је се нека тешка мисао , и лице његово беше срдито и мрачно. Наједанпут се Олесја заемеје, отр^ке се из очиних руку, доскакута до млађана козака и хити се нањ липовом гранчицом. Још момак и не дође себи од чуда , а девојче већ бегаше двору, и еамо се јога из далека виђаху њени црвени уплетњаци као две змије а јасан смех разлегаше се у топлом зраку. — Шали се девојче. пемирује млада крвца! рече Свистун Бублинеки погледав за својом ћерицом и пође дома. За њим оде и Голубенко . . .

Ето опет седи гост и домаћин у оној истој изби где су и ручали. И обоје пуше у своје кратке лулице. Атаман ће први прозборити:

— Ну Степане . ако ти је ћерка моја срцу драга, то је ствар снршена. Ну сипко нгга ти вели срце? — Јако ми се допада ћерица твоја атамане — одговори млади козак и извади камиш из уста. Само да лм јој се ја допадам?! — Доброг мужа свака жена волиСтепане, а моје дете није размаже* но, па ако јој ја заповедим да пође за те, то те она и љуби. — Ну није тако. Она може поћи, ал да ли ме воле, то Бог зна Туђа душа, то је исто што и тамна ноћ атамане! — Гле, где си се накупио мудрости, да те то нису Пољаци научили? Тамо веле, да момак и девојка вајкају. уздишу и вену једно за другом а бо'ме код нае није тако, немисли се ту и не премишља много; јуначки козак — ожени се, на то је! Жена слуша свог мужа , а он ради свој посао. И рекав то, стари козак стаде зловољно сукати своје дуге седе брке. Голубенко ништа не рече на срдиту реч старог козака , само махну неколико пуча главом — и даде се у мисли. Неколико минута трајаше ћутање. Врућина стаде слабити и јарко сунце већ се тада смиривати. Наједанпут под ирозором зачује се топот коњеких копита и Фрчање посусталог коња, и у то упаде у избу козак прашињава руха и поурнела лица од зноја и врућине. Голубенко управи поглед на улака. а Вублински умиљато климну .главом на новога госта, и показав руком на широку клупу рече: Седи брате, одмори се! Козак седе и руком стаде гладити своје дуге, спуштене брке, и као да ое упињаше да отпочне реч. ,У.1 ак је већ био у годинама. По његовом лицу, што беше испрекрштано дугим мазницама, могао си ума познати е је то једап од оних охоли делија, који још и дан данас живе у песмама и причама украјинским. — Какве ми гласе носшг, доб[ е или зле? Запита атаман и погледа на козака. — И добре и зле панс, ну ппше зла него добра. — Зацело с\ г опег разбили хетмана? Запита Голубенко и го;жо се • А осмехну. — Да, разбили су га и дотле Не нас бити , догод сами мећемо главе у гбихов јарам одговори потмулим гласом улак. — Правовелиш! рече Вублииски, маинћи седом главом.