Земунски гласник

328

Украјинско предање. «

(Наставак.) Суморне мисли навалише на младог Козака, но ои махну руком, сиђе се са степеница и пође управ реци. Путања, о којој смо већ говорили изведе га на брег па онда и на могилу што беше обасјана тајанственим месечевим блеском. Голубенко је ишао без икакве цел^и само, како веле, да одагна тешку сету и да сасвим заборави атамана и његову лепу ћерицу Олесју. Све се јаче спуштаху ноћне сенке, и све тшце и тише постајаше у природи; те зато су се јасније могли чути ноћни звуци. По кад што је струја ударила о брег, или сањива риба певеснув репом ио води спушташе се у дно реци. Голубенко је непрестано ишао, па и не осети како дође до могиле. Он приђе оној страни што стајаше у сенци. Наједанпут из шибљака захрже коњ. Козак стаде слушати. Коњ није био далеко , он пође тамо од куда се хрзање чуло и виде великог коња у богатој опреми привезаног за један стари клен. Голубенко ногледа и виде на врху могиле две човечанске сенке. И ако козак није био страшивица. ни празноверан али опет га нешто текну. Он и нехотице помисли да то несу младенци оставили своје ладне подземне ложе и изишли да поседе на ведром ноћном зраку. Но он се сети да мртваци не јјезде на коњима , а обичан коњ стајао је близу њега, хрзао и Фрчао. То намери Козака да мало боље загледа у сенке. И његово оштро око таки познаде једну Олесју. Он ју је познао по злаћаном ђердану на белом гр'оцу, познао је по дугим враним витицама на покон могао је иознати по леиој блески месечевој. Голубенко нехтеде момка ни да гледа, аи штагаее тиче које драган Олесијин, кад га она не љуби. Хладнокрвно гледајући то, Голубенко опет махиу руком и врати се двору Свистуновом. Не слушајући гласа свести своје , тешки боли тиштаху срце млађаног Козака, и дуго , дуго у немирном санку елика легте Козакиње трептила. је прсд њим, дуго је он слушао нољупце њене .... IV. Тек што је зарудела рујна зора а у двору атамана Свистуна Бублин<-ког беху. већ сви на ногама. Из х трова извођаху чиле коње. Стари и ади козаци чишћаху оружје а

неки огледаху коње. Жене и девојке трчкараху из куће у кућу, уздисаху и тешкаху се испрекиданим речима, из којих је се могло видети е се скупљају да испрате очеве и браћу, мужеве и драгане своје. 11ан Голубенко још је спавао у вајату, кад га из убаха пробудише два јака удара у врата. Он скочи, баци на плећа чекмењ и отвори им. На прагу је стајао атаман осмејкујући се на госта. — Ћувегија се заспавао! рече Свистун и загрли Голубенка. — Јонгг ја нисам ђувегија пане! одговори Голубенко. — А зар ти није мила ћерица моја? запита Бублински и неиоверљиво ногледа госта. — Дали јеона менимила или не, то се никога не тиче пане Иване, ну сва је ствар у томе што Олесја и нехаје за ме, а грехота је узимати оно срце, које те не љуби. — А! то је друга ствар, рече Свистун хладно, а очи му синуше гневом. -- Више ништа немаш да ми речеш, сиие мог старог друга? Запита атаман. — Кажем ти још, е сам готов погинути за др-уга мога бата, е сам готов да заједно шњим идем на душмане наше мајке Украјине. Кажем ти још да је грех, страшни грех натеривати туђу душу, и молим те пане Иване заборави да сам видео твоју милу ћерицу, и ако је сам никада заборавити не могу! — Јели то све? Запита Свистун. — Све, одговори Голубенко. Неколико минута трајало је тешко ћуташе. Свистун га први прекиде, позвав Голубенка да се богу помоли и да се мало прихвати пре пута. И домаћин и гост изидоше надвор. На иољу је свећеник већ стајао за столом, што беше покривен чистим белим чаршавом; на сголу је лежала стара иконица, јаванђеље и крет. На другом крају широког дворишта стајао је још један сто, но он не беше покривен и на њему лежаху гомиле дрвених чанака, ножева и ожица, што показиваше да се за тим столом спрема закуска. Пред двором стајаху редови козака и сваки је држао коња за узду. На бледим лицима стараца беше извајан сетан израз, а на лицима бујне момчадије светљаше се радост и јуначка охолост. Свистун изиде на двор. поклони се козацима и заповеди да се отпочне молитва. Свећеник покрони све светом водицом. Козацима донеше напојницу. Свистун испи чашу шљи-

вовице па стаде да се еа чељадима нрашта. Олесја прва обисну оцу о врат. Атаман полако отури од себе шћерицу и погледа је у лице. Девојче се трже, побледи и обори чарне очице земљи. — Слушај ћерко, рече Свистун хладно. Може бити е се нећу више вратити кући својој. — Бог је милостив бабо! дрхтајућим гласом проговори Олесја. — Бог је милостив, ну Пољак неје — а ти ми се не утичи у реч, настави срдито отац. Ако се вратим, ја знам шта ћу радити, а ако се не вратим — и онда ће ти воља моја заповедати, само та воља, биће још страшнија, јер ће из гроба на те мотрити. Ја сам те љубио и хтео сам да те дам добром човеку, но видим да не хајеш зањ. Ну па ништа ја те нећу . . . Иди за кога хоћеш! Само нигда ти немогу доиустити да пођеш за душмана отаџбине наше. Сећај се мојих речи оне ће те прати па ма где била, ја ћу из гроба устати . . . Свистун стаде и недоврши , он иогледа на ћерицу своју што беше изгледала као мрамор , јаче притеже кајас и пође вратима. — Ну Олесја, имаш ли нггогод при растанку да повериш бабином срцу ? рече атаман и заустави се. — Немам бабо! одговори мирно девој че. Бублински још једном глену на ћерку и махну главом. Лице његово беше мирно, па опет се под тим миром скриваше нешто тајанствено. — Ну послужи ме ћерко! рече Свистун. И он благослови и загрли ћерицу , но видело је се да му се неки тешки терет на срце свали. Наочи старчеве ударише сузе. Бублински онрости се са чељадима, и свакоме рече шта да ради ако он погине. Па онда стаде; доведоше му коња и он уседе пањ као какво момче. Уседне на коња и иан Голубенко, али беше нешто сетан. Куд се дену окретност и живост млађаног Козака, зашто му потамнаше чарне очи, што ће на лицу она тешка сета? Тако помисли стари атаман, и на души му поста јошт мрачније. Козаци беху већ спремни, и коњи немирно удараху копитима о земл.у. — Браћо! хајдемо на душмане наше! Хоћете ли и ви самном? повиче Свистун. — Хоћемо баћко! повичу Козаци као из једног грла.