Земунски гласник

329*

ГГосле неколико минута на југозагтадној страни од салаша, преко ши])оке степе јездили су славни Козаци. Сунце је одсјајкивало на оружју и опреми бојпој. Чврсто сеђаху Козаци на коњима. Њихова ћутљива лица, некако се слагаху са пространом степом која је ширећи се на све стране бегала у даљину далеко — далеко v. Ајде да се вратимо у стан атамана Свистуна. Врата су затворена, мост је подигнут, свуд у наоколо је страшна тишина, и само петао узлетајући на ограду, своии кукурикањем поздрављао је румену зору. Ни око двора ни у врту, нигде човечанске душе — као да је све изумрло. Гледајући на то мртво сеоце кољанику, што јахаше обалом валовиге реке стезаху се болом груди. Он је полако јездио, отпустив кању уздице и гледајући у врт седог атамана. Коњаник, што је тако рано јездио салашу, често је се освртао као да је се бусије бојао. С прве речи рекао би Занорожац да то није од њихове горе лист, и ако је одевен по козачки. Оно лице, они танки заврнути брчићи, те сребрне мамузе, све то напомиње пољског иана, а не сина Украјинског. — А, оставио је , стари гавран гњездо своје! рече коњаник кад упази у даљини блесак сјајног оружја, То је био човек од двадесет и три године, висок, леп, са веселим лицем. Он скрену са брега и у касу одЛете густом врту старог атамана. Још башта беше препуна трава. Још роса покриваше лишће дрва, цвеће и траву. Зраци сунца тек што минуше изнад ограде и осветлише високе врхунце јабланова, те због тога сенка под џбуновима изгледаше јошт гушћа. Не гледајући на рану зору, у врту је већ неко шетао. Нешто бело нромицало је између два џбуна старе кленовине. Сунчеви зраци просуше се кроз густо лишће и обасјаше леиу Олесју у белој одорици , свиленом зарукављу и злаћаном ђердану ; она је етајала близу ограде и кроз пукотине од дасака гледала је управо у даљину. Па кад угледа коњаника, лако устрча по гредицама на плот и махну марамом. Коњаник ободе коња и за један тренут стајаше већ код ограде. — Јели ти отишао бабо Олесја? запита момак отскочив на земљу и спремајући се да нрескочи преко ограде.

— Отишао. — Могули се састати с тобом у врту? — Не, драги Казимире, не овде... не овде ... на брачпој могили. — А што то Олесја? запита зачуђено момак и погледа на девојку. — Овде никако не можемо, мени се све чини да на нас гледа отац. — То је будалаштина голубице моја, отац је твој већ далеко! — Ја знам даједалеко, али срце неће ми бити на миру ако ти неиспуниш моју молбу. — Лепо грлице моја, но кад ћеш доћи на могилу? — Вечерас око великих заранака. — Но, а сад допусти да те пољубим, то ћеме охрабрити. — Када ти будем жена Казимире онда ћемо се љубити а сад . . . — Бог с тобом Олесја; ти ми још и 10 одричеш! И момак уседе на коња и хтеде да одјезди, но Олесја ману нањ руком. Пољуб јебио кратак али ватрен. А када је Олесја трчала двору по густој стази њени су обрашчићи горели као ватра. Кад отиде Свистун у бој са Козацима, он је оставио Олесији након себе стару Егоровну да јој буде у место мајке. Седа је козакиња имала негда своје деце али су они већ лежали у земљи, а муж јој погибе у боју на Кримске Татаре. Четрдесет година удовиштва и самохраност исушиле су давно срце те јадне жене, но она је имала још једну страст, — љубав ка Олесији, и њу је гледала старица као своје рођено дете ; ћутљива са свима Егоровна била је сасвим друкчија када је се разговараса Олесјом. У дуге зимске ноћи старица је причала Олеси стотинама прича народиих нредања међу тим по већој чести чаровним приповеткама напомињала је понешто и из своје младости. Ту су већ излазила пред очи жива лица и истинити догађаји ; ту је била и љубав и неверност и све човечанске страсти које свако срце има, само ако је његова младост бала бујна и слободна. Олесја је веровала својој мајки и мало по мало од свакојаких по већој чести страшних приповедања и истинитих тужпих драма и у њој самој развио је се чудан унутарњи живот, пун вере у чудноватосги и тајанствености. А стара Егоровна тврдоје веровала да је убава Олесја под крилима самих анђела и да никаква нечастива сила не сме дирнути њену милу љубимицу, а особито одонда од како су обесили детету о врат амајлију, коју су добили од светога

испосника. И кад је одлазећи атаман строго заповедио Егоровни да пази за његовом ћерицом, Егоровни није ни на ум падало да то ради, јер је то дужност њених тајанствених анђела. Старица која је била уједно и домађица радећи кућне послове није ни видела како је запурена Олесја утрчала, у вајат и пала на креветац гледајући да утиша јако куцање срца, (Наставиће се.)

Годишња скушптина народ. позоршнта.

(Свршетак.) Једанајеста се тачка усваја једногласно и поклања се поверење за у будуће г. агенту Светозару Крестићу. Дванајеста тачка оста као и за прошлу годину. Око тринајесте дуже смо се забавили, јер се г. Хаџић због својих послова најпре не хтеде примити за управитеља. Неки су зарад тога предлагали стецишта, но се то не прими , и најзад се на председникову молбу прими опет г. Антоније Хаџић. По четрнајестој тачки исгупи једна трећина на коцку, но одма се тајним гласањем попуни. Петнајеста. Би једногласно избран г. Филип Кнежевић. Плату по уставу одредиће му одбор. Шестнајеста. До тог часа небеше никаква одговора од барона Венкхајма и закључи се, да се ургира ради истог. — Данас сам пак добио ириватан телеграм, у ком ми се јавља, да је то питање иовољпо решено. Довде сам при дебати учествовао, док се говорило о принципу, но кад се дошло на седамнајесту тачку био сам принуђен да дворану оставим, почем од пет имена, што- их је одбор предложио, бепте и моје дакле , где се о мојој личности дебатује не могу бити. Овај дакле предмет остаје без мог извешћа, а како је решен читаћемо у идућој „Застави". Кад се пак гласање и дебата сврши, уђем опет у дворану и почем су сви предмети били исцрпљени, буду изабрана деветорица, да сутра дан протокол потпишу. Председник рече , да ће наше закључке предати јавности и у 7часова у вече с бурним „живео" закључи седницу. Ово је дакле моје извешће и вама га остављам па раеуђење у колико сте с њим задовољни, а уједно додајем, да по скунштинском за-