Зенит

On veli: »Muka mi je videtî ciste »razumne« forme. Sve forme koje sam dosada upotrebljavao, došle su mi same od sebe: stajale su ili posve gotove predamnom i meni je ostalo samo đa ih kopiram, ili su se nizale u sretnim časovima rada. Često se ne htjedoše stvo;tî i morao sam katkada strpljivo i sa strahom čekati dok nisu sazrele. Ovo unutrašnje dozrevanje neda se posmatrati; ono je tajanstveno i ovisî o skrivenim uzrocima.« To je sve. Vise se ne da reći. Njcgove su slike muzika i sirafonija boja. Ko može muziku đa priča rečima? Rcč je preslaba. Osećaj! Doživljaj! Nažalost pisac ima samo jednu reprodukciju u bojii »San jar ska improvizacija«, To je simfonija sviju varijacija i skala, Kandinski je veliki muzičar boja. To se mora videti doživeti utonuti u pesmu apstraktnog i duhovnog. Kandinski je pesnik u boji i u reči; »Breiter sollst Du deine Arme ausbreiten. Breiter. Breiter. Und dein Gesicht sollst Du mit roten Tuch bedecken. (»B laue s-B laues« ispevana na nemačkom.) On sluti, čezne ono veliko buduće široko crveno »roten Tuch«.,. A lice tvoje Rusijo prestrto je velikom crvenom maramom gde ruke široko vape ~. zovu ... Bratstvo sviju naroda... Iza njega dolazi mnogo dobrih, ali on je velik —■ najveći, (»Da je Kandinski još i i d e j a n, on bi bio uopšte najveći umetnik na svetu« veil B. Tokin), Iza njega putuju legije kao iza još Jednog velikana, Španjolca P i c a s s a. On je drugi veliki početak, Njegovi opet naslednici nisu pošli ni koraka dalje: kubiste cine samo varijante. (Iznimka je opet Rus najveći skulptor Aršipenko), Kubizam je zato i pogodan jer je i suviše materijalan. Dok Kanđinskoga je uopšte teško varirati imitovati. Držim; n e m og u ć e. On jedini stvara sâm i jedini to i može. Spominjući ime Kandinski, mora se spomenuti i pokojni Franz Marc (pao je na francuskom bojištu 1915, g.), Živeli su zajedno u Münchenu i otvarali nove puteve. Izdavali su reviju 1912. »Der blaue Reiter«. S njom i njihovim zajedničkim radom udaren je temelj. Marc je mrtav ali pre svoje smrti vizionarno veruje; »in eine höhere geistigere Möglichkeit als diese unmögliche Gegenwart«. (»Schöpferische Konfession«). On je morao misliti u tom času na Kandinskoga. Njihov i naš duh je zajednički, Njihove duše lebdele su i lebde iznad Moskve i iznad Verduna, iznad Tokia i iznad Zagreba. Sve je to isto. Svuda je Čovek... Mrtav je mrtav »Der blaue Reiter« ali živ je njegov brat u Moskvi; Crveni Jahač. Kandinski ovako svršava svoju rusku monografiju; »polako brišu se ograde medju narodima kao što polako bregovi postaju ravni, čovečanstvo nije vise prazni odje k«. Moskva! Moskva! Naša su srea okrenuta ka Istoku!,,. Tvoja duša i naša je đuša Rusijo!

Izložba Viđović.

Izložba Vidović. Pre dvadeset godina to bi nas verovatno interesiralo. Danas nam je to sasvim svejedno dali on postoji ili ne. Jedan moj prijatelj arhitekta rekao je da su to »holandski pejsaži«. Svi ostali tvrde da je »duša Dalmacije« i »našeg« mora u slikama. Moj prijatelj arhitekta, inače šaljivdžija, ima pravo. G, Vidović jedan je od preostalih i u naše doba zalutalih Holandeza.

Vinko Foretić - Vis Portret jednog Slovenca

Pokušaj jedne lojalnosti.

Pokušaj jedne lojalnosti. (Ili lojalnost jednog pokušaja: »Savremena hrvatska literature« članak g. Lunačeka u »Obzoru«), On priznaje vređnost najnovijih, To je simpatično. No što je bio nesrelne ruke, kađ je izabrao Krkleca za potvrdu svoga pokušaja, krivnja je samo na njemu. Ali to zasad nije baš toliko od važnosti. Za nas je mnogo važniji naivni pokušaj g Lunačeka, da nas pomalo »isključi«, kao da »Zenit« revija koja je internacionalna za sadanju našu literarnu produkciju i ne broji, jer ne ulazi u naš narodni i plemenski život«. (!) Eh, kako prozirno! Treba »Zenit« eliminirati, da uopšte ne dođe u upoređenje, Ostaje prema tome jedina književna hrvatska revija »Kritika«, Vrlo dobro! Nemože biti upor e đ enja ali ni isključenja g. Lunaček! »Zenit« uistinu nije hrvatska revija, Ona je internacionalna i prema tome eoipso jugoslavenska! Internacionalizam »Zenita« nipošio ne isključuje jugoslavensku akciju veé i radi same dinamike i zenitizma koga mi unosimo kao novi duh, novu snagu, polet u stvaranje nove svečovečanske kulture. To treba uvideti i ne zaboraviti, da je to prvo i baš jugoslavensko sudelovanje u tome stvaranju!

P. S, Preštampavamo iz beogradske »Tribune« od 18. V, 921, »Izjavu« g. Miloša Đurića kao dokuraenat »elegantnoj, otmenoj, jedinoj književnoj reviji u Zagrebu« »Kritici«.

11