Зенит

Рим / Купола Светог Петра

Бошко Токин

/ Загреб

Час узвишења: моја душа и душа Рима сјединиле су ce. Наше су душе лебделе изнад простора. * Предосеha ј : нешто he ce догодити. Тихо па онда гласио говорило je y мени: нешто ће ce догодити. Очекујем, тако сам говорио себи, наставак досадањим емоцијама. Наставак неочекнване интензивности. Дошао je трепутак кад je моме бићу требало оправдања и одговора себи. Полет : динамички и заносни израз психо-физиолошко-астралног састава који носе моје име. Елан линије, скокови, заноси, који изражавају моју персоналност. Пророчки моменти јер терају некамо где ће ce доћи до откровења. Импулсивност и елан два облика мотора мога живота и живота других. Данас пророчки моменат носио je објашњењу смисла живота. У очараност. Очараност и оправдање ексистенције. Узвишење. Два детерминизмо - мотора; Рим и ja. Њихов контакт резултат тога; нов смисао, очараност и узвишеност. Мој мотор то je оно што ja

посим, садржим y себи, оно што ме креће. Моја особа, мој живот до тога дана. Детерминизмо-мотор Рима то je његов живот прошлост и садржај и мотори који га сачињавају. To je Рим. Описати Рим, поједине моменте то je посао археолога, историчара, монографа. Осетити моћно, en bloc, синтетично то je дело уметника. Две ce душе откривају и саопштавају само атракцијом и контактом. Рим je резервоар живота, израза, инспирација, решавања, резултата. Скуп симбола и енергија. Рим je музеј. Музеј живи кад ce оживљава. Оживи y контакту са живућима. Обично људи иосматрају само дело. Онда ce дела дају само гледати. Али не живе. Ja сам живући. Рим живи интензивно тек онда заправо кад je гледан из даљине. Са извесиог остојања. Онда фоптане, палаче, спометшци, баште, куће, цркве, рушевине, живе, дишу заједно. Као целина вибрира синтеза синтеза. Рим je тада симфонија. И све je na своме месту. Јер y Риму треба да je све на своме месту. Рим значи: варош уметничко дело. Сликарство, вајарство, Рељеф, архитектура, музика, песма, Poème Visuel. * Рим посматран са даљине дише еманира као живо биће. (А и иначе дело векова треба посматрати са даљине, да би ce судило правилно о ономе што je данас дистанција.) Удаљио сам ce. Отишао сам y Рока ди Папа. Гледао сам: предамном пољане, и као рељеф на хоризонту, Рим. Даље море лаким иотезима. Нигде прекиданост. Скоро све je монотоно. Рим je вибрирао, то ce види oceha, то пробија као зраци сунца кроз монотонију. Рим; светлећи рељеф, пластика која очара. Поткрепљен толико евокативним елементима и снагама, услед контакта душа час очараности иочео je. Очараност je била већ y томе што су две душе могле говорити телеграфијом без жица душа кроз и преко простора. Међусобни магнетизам привлачио je. Ирви контакт довео je собом друге. Разговор душа ... Душа Рима открива ce . . . дубљи смисао и разлог постаје разумљив. Св е y Р и м y, све куполе (свака купола по један рељеф на рељефу), све цркве, дрва, палаче, све je само помоћно нешто што води главноме. Само помаже да ce истиче главно. Све je постојало en soi али имало још јодног дубоког разлога и постојао због ißcra. Све je имало свога оправдања, које je тражило и имало још дубљег оправдања. Ови ти резултати хтели су 'још један резултат. Синтезе осећале су и знале су да су оне значајне y своме јединству. Њихов je смисао довести до откровеља и највишег откровења;Иуполе Св. Петра. К a д е л y М и к е л a н ђ е л a гравитира све. Ка Микеланђелу узвишитељу душа и изразиоцу енергетика, било речју, бојом, лиштјом, формом, конструкцијом, куполом. Све je ишло куполи. Сви делови вароши, све куће, цркве, дрва, фонтане, људи, све,

Vinko Foretić ~ Vis Portret Svicarskog kelnera