Зенит

MAKROSKOP

Tri ličnosti vremena

Ljubomir Micić

Rudolf Pannwitz: Die deutsche Lehre (Verlag Hans Carl Nuernberg 1919. Crtež uveza: Friedrich M a ur ac her.) Sva tragika velikih lcži samo u tome što su veliki. Nipošto ne u tome, kako sc obično misli, što su ncrazumljeni, nepriznati ili prezreni. Ne! Veliki su uvek svesni svoje velidine. Spoznaja o vlastitoj vclićini im je urodena. Nepriznanje ili prezir nije za velikc uikakova tragika. Od toga pate samo mali i njima izgleda to uvek vrlo tragidno. der ti mali nikada ne iivu iznad svega, nikada ne megu dokučiti velidinu velikih. Oni upamte, ako su nešto proćitali, nckoliko aforizama ili pojedine rečenicc ali im veličina dulia ostaje za uvek nepristupna. Toliko milijuna prolazi pod veličinom sunca a ne mogu da je svate niti osete dok koji od njih ne pane mrlav od sunčanice, Tako je sa velikim duhevima koji vcčno lebde nad glavama milijuna. Narod i država uvek mrzi svoje najbolje i najjače duhove. Ncmački narod mrzi Rudolfe Pannwitza, A tko je Rudolf Pannwitz? To u Jugoslaviji možda niko nezna i na svoju vlastitu štetu, A uislinu teško je na to odgovoriti s jednom reči ili možda i sa nekoliko stranica. Ne možda radi toga što nismo mislili o Pannwitzu dugo vremena. Ne! Naprotiv! Od prvog ćasa od kad je »Zenit« primio sa njegove strane pismo puno širinc i novoga

daha, pisac ovih redaka dugo je mislio o sudbini ljudi koji su veliki i ne zna se za njih zato što su živi, Zvudi kao paradoks a ipak je tako. On je živ i još vetar nije raznco njegovo ime a niti njegova delà koja su veća od njegovog imena preko granice u sve smerove, »Zenit« je imao sreću, i to ne tajim, da je upoznao Pannwitza itonc samo radi sebe nego i radi drugih. Rudolf Pannwitz buntovnik-pesnik-filozof (a samo jedinstvom toga može se da bude velik) možda je danas najjadi pretstavnik novoevropskog duha širih dimenzija posle ogromne krvave katastrofe Svetskoga Rata. Njegove reči su maljevi koji satiru, bičcvi kojima nemilosrdno šiba šiba Nemačku onakovu kakova je bila, kakova je sada i pokazuje smernicu kakova bi trebala biti, Šiba nemilosrdno iz Ijub a v i prema užoj otadžbini: Nemačkoj i prema široj: Evropi. On veruje u svojoj mržnji na sadašnjost, koja je samo potencirana Ijubav, u bolju budućnost Evrope, u bolju budućnost čoveka i dovečanslva; »On može(čovek) tek onda postati dove k, ako je udario put do Nadčoveka«. Svaka mu je reč izvor dubokih vrela, svaka gesta, i ako sa malo nepatvorenog patosa, pokret je prema suncu i za pobedu duha. On je možda jedini usamljeni krik današnje Nemačke u kome žive u produženju duh Nietzschea i koji je njcgov dostojan slcdbenik, Nietzsche je bio pr v a granata što je prsnula, razorila i razrovala toliko slabih živaca toliko slabih i malokrvnih mozgova. A Nietzsche i Pannwitz nisu za slabe živcc. Pannwitz je danas živuća druga granata koja je možda tcža, grublja, bolnija i razornija zato što pada posle velikc ncmadkc katastrofe koja u svojoj pobeđenosti odekuje bar samilosti od svojih sinova. Ne Pannwitz nema samilosti: »0 vi Ncmci majmuni mozgova« »Vaš oslobodilaëki rat va š a pobeda Getea i duha bio je rat malih protiv velike slobod e«. »Die deutsche Lehre«, a moglo sc zvati Menschliche Lehre, delo je jednog velikog duha u Nemačkoj koga je rodila tragika i haos. Delo se možc nazvati događaj za sve koji osećaju tragiku i zagušljivost atmosfere koja übija dušu a pođiže materiju i cgoizam do modernog kumira podlacu. Njegovo jednostavno učcnjc: izlečiti zablude i rane Nemaca, priznati svojc ogromne grehove kao zločin na Evropi i dovećanstvu. Čistom dušom i uzvišcnim duhom pripremiti put za Naddoveka. Da li su samo Ncmci krivi? On u viziji pcsnika-prorcka vidi vécu i lepšu budućnost sviju ljudi sviju naroda. On ima krika i zavetovanja: »mi nećemo višc da budemo što jesmo i hoćcmo postati ono što nikada nismo bili.« Njegova ljubav je vera njegova vera Ijubav. Nemoguée je prcpričati koliku velidinu sadrži to delo vremena to delo duhrvncg buntovnika. Delà se ne mogu prcpričati. Nijc nam to ni svrha kao niti kritika jer to je posao onih koji nisu rtvaradi a imaju ogromne ambicije. Mi samo govorimo o njemu i povodom jednog delà koje je veliko delo vremena. Najvišc je šlo možemo učiniti da ga citiram u nckoliko redaka keji su obično aforizmi puni ritma, snage i paradoksa. Paradoks i aforizam voli Pannwitz kao i Nietzsche a mi znamo i osećamo, što profesori filozofije rctko znaju, kako su i najvedi paradoksi velikc ideje, a najvede idejc i veliki paradoksi. Pannwitz je pesnik a njegova filozofija je ritmička on je filozof a njegova poezija duh. Kao Nietzsche: »Tako je govorio Zaralustra« ponavlja desto i otvara svoju knjigu od 420 stranica sa redima: »Duh vaš gospodar govori«. On ne oprašla greha nemadkom narodu što se snizio do zločinca; »Fuj, fuj, neka nam bude pokora, da si u oporosti našc srce i mozag uskraduje i Ijutog uživanja spoznaje: gadenje nad samim sobom i stid kao kajanje«, (Der Anruf).

Ä. Hoffmelster Prag Ljubavnici

11