Зенит

ovim su muževiraa kapali stari sokovi iz kostiju. Barbarski, mongolskí, azijatski topoće jedno neotkriveno pokolenje protiv Zapada i njegove zaslađene civilizacije, Pesnišívo je křik iz krvavili dubina zemljc. Rcvolucija je majka blažena u suzama. Napokon, u vručoj Ijubavi jedna maika! Njezini sinoví »Dvanestorica« stupaju, Vi sretni barbarí i imaoci prakrvi! Mí Evropejci trebarao pomladenu narav. Mi žilama našim usisavarao patvorene konjske snage, Mi ttsisavamo kradeno volte iz jurcćih oblaka. Moíorí i Morseovi aparati ěkripuču rcvoiuciju • ali ío níje isto, ío nisu o ruská bračo poietne poemě najunutarníje snage, ío nisu vaše krívulje zavitlaníh klísura, oímenost iassa, zviždanje iz vatrenih ústa prapesnišivo!

VEČE JUŽNOSLAVENSK IH PESNIKA U FRANKFURTU.

» Nemačko-južnoslavcnsko društvo« u Frankfurtu priredilo je 10, novembra 1921. recitativno večc s úvodním predavanjem g. Hermana Wendel a, uz sudelovanjc gdje Gerde Müller (Schauspielhaus) i g. Ernsta Karchova (Neues feaícr) na kojoj su bili zastupaní osim jugoslavenskih i bugarski pesnici ovim redom: Zmaj Jovan Jovanović Jovan Dučić Franc Presem Pětko Slavejhov Stevan Kačanski Peju Javorov Peter Preradovié Anton Aškerc Ljubomir Micić Vojislav Ilič Svetisíav Slefanovič Triton Kumev Otou Župančič Miroslav Krleža Stilian Čilingirov Ludmic Stojanov. Značajno je, da zagrebaćki đnevnici {osim »Rijcči« sa izmenjenim poreikom pesnika!) kao ni revije nisu doncle o ovoj večeři ni jedne řeči. Taj sam čin s nepravom omalovažen tim više, sto je to priređeno inicijativom inače njihova prijaíelja g, Wcndela i u Njcmačkoj, što se ne dešava svaki dan, No vcrovatno, smetalo je imc L j übomira Mici ć a, .kóji se sam najviše začudio kako je dospeo u đruštvo sa Petrom Freradovičem i dr. »pesnicíma«, Povodom tóga upozorio sam g. Wendeia na neke neíačne podatkc, našto mi je odgovorio, da, tražeči informacije od »A gramer Tagblatt a« níje dobio ni kako vog odgovor a. Noblesse oblige! Nije křiv g, Wendel što postoji medu jugoslavenskím pcsnícima i Ljubomir Micič! No on je ípak nešto křiv kad su ga i protiv volje » A gramer Tagblatta« recitovali u Frankfurtu a u beogradskoj »Tribuni« falsífikovali ízveštaj íste večeři; ispustívší jedino ime spomenutog pesnika, E pa lepo!

RAPSODIA ZAGORIANA

RAPSÓDI A ZAGORIAN A ili zagorska rapsodia Miroslava Krleže »převedena« je napokon i na ćirilicu. Zaslugom crveníh godina i dana »jeden nov prorok« (jao ne Veseíine M. Vukičevíču gde ste vi to svoju »mudrost« pobrali u kom selu »na sred sela česma«?) kroz usko grlo »Nove Evropě« i široki Rcnlgenov aparaí »brata« Sokola g, Laze Popoviča, ušao je »drug« Krleža u oíiciclnu buržujsku literaturu. Vclikom gestom auíoriteta »brata« Laze »originální« (!) »apsolutno bogodani« »jugoslovenski seljak mozga i srea gospodskogc« (oprostíte našoj iskrenosti. mi gljupijeg, neuraesnijeg i nepismeníjeg predgovora nismo več dugo čítali zaslugom g, Popoviča konstatujemo) budućim pokolenjima biva predan. u amanct »lokalno saturirani« Krleža hrvatski (pridev za ulícu i politiku!) Ovaj sam »događaj« zabeležilo je sve što »misií i oseća« i přepisuje od »Srp. Knj. Glasnika« do »Ilustrovanog Lišta«, Sveopšte príznanje doísía je uvěřilo autora da je »genialen« i »moderen« pripovedač (Ekspresionizam nije izosíao !) Tim više što su ta mišienja neosporna i nedeljiva, što su potekla od sviju onih koje je Krleža u prošlom deceniju nazivao HULJAMA, Pita se gde je LAŽ i ko lažc? Mi známo tko letže ili još bolje : tko je lagao! Mi známo tko je preraalo čovek a još manjc umetnik. Mi známo mi známo .... Šta sc to vas tiče .... (Nadbískup Bauer i nadtribun Krleža sede danas za istim stolom » da pomognu gladnoj Rusiji !«) Napokon mi známo čitatí knjige i známo kako sc pišu. Ali da Krleža danas tako piše da ga mi ne mozemo čitatí, krívnja je na njemu ili níje níčija krivnja (kako hočete!) Njegove knjige su àosadnc, njegova děla neumetnička, koncepcíje starotipne. Učeník dávno zalvorene škole: 75% naturalizma -- 25%, simbolizma = Krleža. E pa šta ondá što srno se »obnovili« zaprašenom i odrtom starinom proslosti? Koliko laine frazcologije i iamatanja o »mođernizmu« Krieže, kad je on zapravo mavje umetnik od Borisova Síankoviéa, slabiji (kroz prizmu danas gledamo) od Ante Kováčiča i Augusta Šenoc (Možda vážu podjennako.) Ova spoznaja i konstatacija mešana u laboratoriju zenitizma, daje jasan i ođređen směr, kako čc sc rešiti formula Rcpsodija zagoriana, kako ona reagira na onoga čoveka. kóji je prožíveo gorko vřeme ; austrougarskih kasarna i bolníca, zatvora, vešala, streljačkih jaraka, hrvatskih ulica, vagona, pesama, zaslava, pobeda, odušcvljenja, glupog ograničenog srljanja u smrt »zc krclja i domovinu « na onoga kóji je najpre doživeo največu herojsku rapsodiju и sauremenoj historiji : povlačenje srpskoga naroda и Albaniji, a ondá rapsodiju sviju Ijndi na onoga kóji je doživeo rapsodiju svega gledajuéi kroz prizmu čoveka a ne kroz uskogrudnu regionalističku bezbojnu prizmu: hrvatskog domobrana. Konačno ; »Hrvatska Rapsodija« i »Hrvatski Bog Mars« Miroslava Krieže, knjige su nameštene i lažne, Umetníčka vrednost negativna. Zaudara »horvacka« tendencija prašina i tinta !

JAROSLAV SEIFERT; MĚSTO V SLZÁCH.

JAROSLAV SEIFERT; MĚSTO V SLZÁCH. Tačka. Češte menstruacíje nerazkrinkanih žabaca u edšmidskim pozama zapečaéeni su pravac historije (kosmologíjo do vraga) ohrnuto samo u slučajevima dínamičke tendence. Kad norma fijuče (Arom běsa) rada se tendcnca zdrava čoveka: proleter. Packati je znak slabiéa; udři! Jaroslav Seifert tuče okrutno: do vraga vi novčari. On více: čekaj razdroljani gospodine! Tako: íendenca je snaga. Zatrpan je ranoštvom dobrog presivnog materijala (Liga Veraikon-Červen) dominantan izrazom prkosa (Nemá spasa krstu čekrčel) pa gotovo da se pretopio u mišicu osamsatnog četvrí-konja, razbacava preko radia i dimnjaka, trepce osečajnim sentimanom, to je minus, plus je simultanit u rctkim delo-vima. Poimanje forme: sporedna ticala. Nastojanje izražaja: duploplenum-sektura; jasno da i momentí snage i momenti brzinc sa momentima slobodě gramatické daju jaké pesme. Konstrukcja maksimum tendence; proleteri udarajte! Proletkult čudno prelazi u nijanse novih srnerova: znak apsolutne svežine. Buduónost proletkulta bez talmipoziva. Seifert dobro kombinuje: gecmetrijom cílj, rečju aplauz. Seifert TRAŽÍ to: biti srčan smeo barbar: übití pojam bezbr.ge kapitala. Jedno zlo; bolno ćućenje, Devoínost slavenska, pitanje zašto? Ali komplikované su metode za efekat; zato dobro upotrcbijavanje, Seifert je mlád í snažan, godi biti pridonístom, zato on deluje kolosora gledanja, snagom pretnje. Ali je čisto proleterski, snažni pesnik. Dejstvovati se umetnički može svagde. Teigeoví su drvorezi dobra i snažna surovost, Teige je postao kubist prima marke, Teige je đobar duc. Teige snaša i najjače motive, prenaša dinamo. Knjiga Seifertova; Česima doživljaj: pretnja: slika gnjeva palosti propasti dizanja. Seifert je u »Zenitu« predobjavío sebe. Ima stvari, koje blesknu silom. Takova je ova. Seiferte, soudruhu, Teige, soudruhu zdar zdar zdar! Ať žije třetí...! Dr, Al.

Dr. Al.

AKTIVISTIČKA POEZIJA.

AKTIVISTIČKA POEZIJA. Mađarska revija »MA« koja izlazi u Beču izdala je několiko knjiga svojih najboljih pesnika sa svim sredstvima modsrnim graíike. Medu njima nalazi se i pesnik Kudlak Lajos kojí živé u ČehoslovaČkoj i od njega donosíme jednu interesantnu málu pesmu u slobodnom převodu: STIH 7 Močvare sa žutim telíma : penju se ka gradu. S neba padaju dímnjaci. Šunce sedí na bregovima zastrtim očima. Krava. Vlak. Ljudi. Ovo je pesma jednog vrlo jakog umetnika kóji viče iz močvare vremena : nova vera : Život!«

PETER HAMP.: DIE GOLDSUCHER VON WIEN.

FETER HAMP. : DIE GOLDSUCHER VON WIEN. Nemačko izđanje priredio I. Goll. Roman šiberskog vremena i nemani. Propadanje Beča, Na stráni 14. procitali srno nažalost i ovo ; »PROETORIUM MAL SîGILLI. ET RERUM EUM EXTERIS. GEREND. MARIA THERESIA AUG.... Iz ovoga spoljnog minístarstva odaslan je ultimatum Srbi ji, prvá iskra svetskog požara sastavljen od Hrvata Mosulína.« Ncmački piše ; Mossulin, Da nije Musulin ?

PARIS BRENT

PARIS BRENT poema Ivana Golla što je izašla u izdanju »Zenita« kao »Bibliotéka Zenit« br. 2 převedena je na češki i otštampana na uvodnom městu u češkom časopisu »Červen« u převodu našeg saradnika mladog češkog pesnika J. Seiferta. U ovom broju donosímo linoleum češkog slikara i pisca K. T e i g ea kóji je učinjen naročito za poemu Pariz G ori.

IZ REDAKCIJE.

IZ REDAKCIJE, Van našeg običaja i naše krivnje vřeme nam je umaklo i mi nismo izašlí na vreme. No zluradira očektvanjima »smrti« (nastavljamo drugu godinu) ni sada Usud nije objavio »sveto bezgrešno začeće« naše propasti. Mi polazimo daíje uza sve zapreke koje nas ne mogu smesti. A sva vaša padmcíanja (svima kojih se tiče!) prelazimo s prezirom i preskačemo u dívljem skoku našeg mladog balkanskog elana i gazimo sve oštre bodové što ste ih posijali naším putevima, Naša je koža neprobojna (napěli srno tabane iz vaše volovske kože!) naši su korael neobustavni (mi koracamo u korak s našim vremenom!). Ne smetaju nas »tehničke« zapreke koje nam pođmećete, ali zato vas smetaju naši Zenit - pogledi što seku iznad vas. Habemus papam kliču latinská gospoda. IMAMO ZENIT klice balkanska mladost i buduéi ljudi zenitisti!

Izdavač i odgovorni úředník LJUBOMIR MICIČ. Tisak »Tipografija« d. d. Zagreb,

8