Зенит

zu ergänzen, heisst Kabarett. Lotte Siber zeigte ihre schönen geschmeidigen Fusse in schwarzer Seide gehüllt. Der Logenschliesser wurde alle seine Operngläser an diesem Abend los. Den valutastarken Ländern ist die Entsendung ihrer Tänzerinen besonders erleichtert. Taina Helve wäre besser in Finnland geblieben. Sie schloss ihr Programm mit drei Kompositionen des Sibelius ab und machte dazu die unnötigsten Körperverrenkungen. Wirklicher Tanz ist der Finnländerin so fremd wie Kunst. Weder die schönen Brüste, wie üppiger Haarwuchs, noch die deutschen Kopien können retten. Ihr blieb nichts Nordisches. Aber nichtsdestoweniger eine Reise nach Deutschland. Das Prinzip von einer Formänderung zugunsten des Modernen endet in Nichtkunst. Ursprung ist nicht zu ersetzen. Und diese Formänderung ohne Ursprung sollte man in der Kunst den Expressionismus nennen. Weil Expressionismus für den Bürger ist. Und keine Kunst.

netuzni nekrolog 1922. godlni

Zenit sa svojim napornim radom u 1922. g. nipošto ni je nczadovoljan. lako su zenitisti jos uvek izopceni iz drustva »pravovernih« kao jeretici (sto je za njih veoma laskavo), iako su bestialno proganjani i napadani Zenit je delovao uprkos svega i protiv svega za pobedu zenitîzma. Sto nam jos ni u ovoj godini ni je uspelo izvršiti onaj deo rada koji je vremenski predvidcn, ima se tražiti uzroka samo u socialnoj strani bitisanja, a nipošto ne u ma kojoj drugoj oblasti. Sem nekih ncozbiljnih i nedostojnih ispada sa strane usijanih mladih Zenitovih ucenika, koji su u njemu tek propisali ili propisnuli, a nisu posedovali dovoljno umetničke ni eticke sposobnosti nesebičnog i ozbiljnog r a da, nije bilo u Zenitu niti njegovom pravcu nikakovih »kriza«. lako se na sve načine ponovno pokusavalo, da ih se provocira ili podmetne, kao ono u prvoj godini, koja je završila sa onom klasicnom izjavom literarnih somnabulista, gde urednika Zenita »preziru kao pisca i coveka«(!) i sa njihovim potpunim fijaskom. Antizenitisticki stav (ili bolje: nesposobnost z a spoz na j u vrednosti !) održan je konzekventno i vulgarno od sviju. Nczasićeni ambiciozni romantici, (potpomognuti ugodnom antizenitistickom atmosferom!) koji progutaše negde nesvarene staromodne pariske limunade, zadovoljni su sto »pronadose« Bergsonovu »intuiciju«. Hipnotisani Zenitom i zenitističkim buntom dadose se kao njegova deca u poteru za novim, na jedan neozbiIjan i detinjast način. Time udariše pečat svom »originalnorn« snu i besomucnoj trazbini »novoga radi novoga«. Spašavaju svoja nastojanja nekim »novim« skolskim terminima koji su uzeti ili iz leksikona ili za familiarnim i fatalnim kafanskim stolom. (»Putevi« »Alfa-Kritika« »Hipnos« svuda antizenitisti i uvek jedni te isti. In a ce se nebi ni moglo objasniti, da se za »nov pokret« uzimlje svako pa i rukopisi, koje odbija čak i jedna profesorska babetina »Jug. Njiva« »Simfonija barbarika« od J. Kosora, koji još nije naučio ni pisati kao i ufitiljeni Miba Siličić). Razumljivo: mnogi rnladi i »mladi«, novi i »novi« našli su se u unakrsnoj vatri. S jedne strane je Zenit, koji nikako ne dopusta časovita me'etarenja polutana i lovljenje u mutnom, čija je dužnost sein izgradivanja zenitizma, da ujedno bilde kontrola i da stoji na putu svima domaćim šarlatanizmima i sumnjivim uvozima iz Evrope. S druge strane opet, svi oui što u zasedi obneraogli i iscedeni cekaju impotentnom smirenoséu, »da se nesto dogodi«, pa da oui tek onda iskoce iz rezcrve, braneéi svoje svima poznate, ugrožene i poslcdnje pozicije (»8. K. Glasnik«

»Misao« -- I reprezentativni »Savremenik« + »Kritika« kojima su »mladi« i »novi« služili za stafažu i obranu protiv doista mla dih i no vi h!) Tko je napokon s rukopisima podržavao »modernu« hrvatsku »Kritiku« i njezinog sumnjivog urednika? Grupa onih »novih i mladih« pisaca iz Beograda, koji su svima (pa i saraom njihovoin protektoru) služili za porugu, dok su bili saradnici Zenita. Tko je vodio najogavniju borbn protiv Zenita i njegvog urednika? Grupa onih pisaca iz Beograda i Zagrebs, koji su postigli potpuno jedinstvo u svojoj prljavoj i nedostojnoj borbi, a sve zato sto je Zenit popravio neoprostivu gresku u prvoj eposi mobiiizacije, kad je i takove pocastio te uzeo u obzir one, koji po svom celom mentalitetu pripadaju preratnoj generaciji. Takove, koji, opterećeni i svim njenim neizlecivim gresima u našem vremenu, van svake surnnje inogu biti samo smrtni. Ali uprkos casovitih zabluda koje su pravovreimuio i otklonjene, (samo zaslugom nasoni i naseg nepomirIjivog stava: desno prerna starudijama i levo prema »modernima«) mi smn izdržali i izvrsiii ono sto je svima, pa i najbližima, izgledalo ueniogucno i neoborivo. Valjda ne ćete poreći, da je Zenit prvi kod nas stupio u borbu za novu umetnost. Tek posle Zenita gospodo, govori se o novoj umetnos ti sa mnogo manje sprdnje i tek danas govori se o onim smerovima pristojnije, koje smo mi veé preživeli i navestili im restauraciju, da ne kažem rat. Dabome! To su sad tek preuzeli neki »novi« i bogodani »proroci« kao da se pre njih nije nista dogodilo!,, kao da uopste ne postoji Zenit i zenitizam. Da - kad smo mi veé polomili koplja u prvo j vatri, u prvoj borbi, u prvom jurišu, dolazi onda tek, lagodno i gospodski legija »ljutih boraca«, koji zapocinju »novo«, ali sa starim krpama na kojima pise: malo ja, malo ti . . . (Nemamo prostora toliko, da iznesemo tko nas je sve prepisivao, transformisao i prepevavao. Ne ma nijednog časopisa u zemlji, a naročito neke nacionalističke novine, koji nas nisu bar podražavali ako ne doslovno prepisali, dok u isto vrerne su nas bestidno napadali, osporavajuéi nam bas ono što su od nas ili naucili ili preuzeli !) Spominjemo uostalom još jednu karakteristiku nase balave sredine, kako pokušaji pojedinih skorojevica i vucibatina, da mistificiraju nasu redakciju bilo ci ine, nikako nisu uspeli na njiliovo veliko nezadovoljstvo. Isto tako nisu uspeli ni oni brojni nasrtljivci, koji su najnepristojnijim načinom naprosto zapovedali uredniku, da ih stampa, grozeci se raznim pretnjama. A nije se desio ni jedan slučaj, da bi Zenit štampao makar koga, cije rukopise štampaju ostale »uvažene« revije. Naprotiv konstatujemo, da su svi časopisi bez iznimke, ponovo objavljivali mnoge rukopise onih autora, koje je Zenit odbio kao neubrojive i mnoge, koji su proizasli iz Zenita ili bili njegovi časoviti saradnici odnosno ucenici. Sto to znači? Znaöi, da tačno znamo što hocemo, da znamo oceniti pozitivnu vrednost novoga, da znamo razlikovati n ovo od sarlatanstva i muck a , da imaino svoj autoritativan stav i kriterij koji manjka svima ostalima. (Na pr. beogradski svastar Boža Kovačević, koji peva »moderne« pesmice kao Zmaj Jova »Cigo fali svoga konja«, što veli Nina-Naj ne uspevši kod Zenita svojim pesmicama, pod kojima je bilo svuda napisano »Moskva 1918« i dr., uspeo je u »Srpskom Književnom Glasniku«, koji bas ima smolu. Uspeo je u »Misli« čiji je urednik podmctnuo izdavaču i public! mućak misleći da je ja je. U tim casopisima nalazi mesta i okoreli plagijator G. Crklec, čije »pesme« vrve od tudih stihova i misli i koji sad tekar prekuvava prve sveske Zenita i bunca nešto o »borcirna za coveka«. (Zar ovakovi literarni vagabundi ? ) Pritisnuti evo sa sviju strana, sapeti materialnim siromaštvom, izvrgnuti besavesnim intrigama i sikanama: pojedinaca, društva, države i štampe uz neprestana rnaloseoska pitanja »od čega živu« mi