Зенит

anatema i klepetanje g. bogdana popovića predsednika „ku-kluks-kana"

Zluradošću stare usedelice, gestom starog zaboravljenog vojskovode, čiji ga vojnici nikad nisu poslušali da ne izgube bitku, autoritetom savremenog politickog demagoga koji jedva i sam veruje u sebe, temperamentom uvređenog »aristokrate« g. B. P. anatemise novu umetnost na jedan drzak i prepreden način. Bezuvetno g. B. P. nasao je radi sebe i u sebi dovoljno razloga, da to učini, te dovoljno pristaša koji mu odobravaju i čestitaju na njegovom »hrabrom« pamfletu. On je strateski izabrao bas onaj momenat, kad je po njegovom »umovanju« izgledalo verovatnim, da mu se neće moći suprotstaviti nijedan protivnik iz redova onih »mladih«, ko je je on banalno proglasio analfabetima. E, tako bi anatema njegove presvetosti g. B. P., uz istovremeno i po plana smisljeno flankiranje njegovih kaludera u dnevnoj stampi, trebala, počevši ovom godinom, da bude ofanzivnog karaktera a valjda i početak definitivno dobivene pobede. Ali, cik ! Analogija sa srpskim narodom, koji je jednom pod daleko jačom silom morao napustiti svoju otadžbinu (ali časno!), koju je opet posle velikim čovečnim naporom osvojio (ali herojskü), ne mora i ne može da bude sretne ruke i u savremenoj umetnosti (pojam i za književnost!) . U umetnosti, obično, gubi se otadžbina jednom za uvek, a iako se kadgod povraća, ona je uvek u posve drugoj a nipošto u predašnjoj formi. Zabadava, g. B. P. svoju književnoumetničku otadžbinu u opsegu hedonističke estetike, ne će nikada više povratiti. G. B. P. je vremenski suđeno, da žive danas samo kao izgnanik i da žive iskljucivo od svojih uspomena. A i posle tih uspomena, koje su veoma malene, pošto budu iscrpljene brzinom jednog cigaretnog dima, ne preostaje mu ništa drugo, nego da bele Dučićeve stihove pretvara u crne bonbone, i njima puni usta Venere Miloske. Kroz tri neumoljive sveske »Srpskog Književnog Glasnika« (1. i 16. jan. - l. febr.) u svojoj raspravi »Koja je umetnicka vrednost crnacke plastike?«, dragi g. B. P. odlucio se »za naš danasnji evropski ukus, koji je naš, i prema tome apsolutan i merodavan«. Logično, prema ovoj stilizaciji (gde se g. B. P. ne pokazuje čak ni dobrim stilistom!) zato, sto je taj ukus »n a š«, on je samo zato apsolutan i merodavan. G. B. P. sa »evropskog« aspekta, prividno uzevši za objekt crnačku plastiku, a preko nje, usput obarajući je klepeće (služimo se njegovim izrazom) i anatemiše novu umetnost uopšte. Nije li taj metod prepreden i demagoški? Ne odaje li to slabost uzrujanog i žučnog »aristokrate«, koji nema ni toliko hrabrosti, da izravno ude u svet i delà nove umetnosti, pa da pokuša svojim »znanjem«, bas »na licu mesta«, razviti svoju hedonistieku estetiku »odozgo«. Ne! On je proizvoljno pretpostavio, da su svi »mladi« i nemladi proglasili crnačku umetnost za novu umetnost i svetinju. (što se medutim dogada u Evropi a ne na Balkanu) a posto za njega »u crnackoj plastici nema ničega sto bi evropska umetnost mogla od nje nauciti«, ona po logici ovog zalutalog hédoniste nije nikakova umetnost, posto ostavlja »utisak neceg nesumnjivo divljeg, ružnog i vrlo primitivnog«. Što je posledica ove konveneionalne i diletantske konstataeije? Posledica, koja nam odaje, da g. B. P. nije još ni toliko umetnički vaspitan, koliko je potrebno da se zna sledeće: 1.) vrednost umetničkog delà ne ovisi o »ružnom« ni »lepom« 2.) umetničko delo treba posmatrati sa izvorne stvaralacke tačke gledišta, bez ikakovih predrasuda, bez ikakovih »estetičkih« ili »naučnih« formula 3.) za vrednost umetničkog delà važno je, da li ga je umetnik resio i priveo u život po najboljoj i najsavršenijoj meri sopstvenih principa 4.) znanje »kritičara« ili posmatrača ne sme biti primarno nigde primenjeno, nego tek sekundarno. (G. B. P. čini bas obrnuto, i njegova mišlenja o novoj umetnosti odlican su primer jednog usirenog »evropskog« neznanja!) 5.) Za primanje utisaka mora

se biti čista fotografska ploca u svakom konkretnom slučaju (g. B. P. je samo leća, u kojoj se reflektuju »racionalne« formule i »logički« dokazi!) Samo tako, mogućno je danas »objektivno« prosudivati umetnicka delà bilo koga kontinenta i bilo koga stoleća - bila ona primitivna ili »civiiizovana umetnost« (idiot izam!). Kako se vidi, g. B. P. je čovek, koji nezna, da je umetnost apsolutna t. j. umetnost je apsolutnî stvaralački elemenat života (evo zenitizam!) i da ne ovisi o nikakovoj i ničijoj civilizaciji. Nadam se, da niko, za nas uracunljiv ne može tvrditi, kako je Rus ija u XV. stoleću imala veliku civilizaciju. a bas u to vreme razvila se slikarska umetnost ikone i arhitektonska umetnost do onoga stepena, koga zovu »klasičnim« do najvišeg i najčišćeg umetničkog stvaranja. G. B. P. za celo »zna« za Fra Beata Angelika, a verovatno kao čovek »evropskog« kalibra nezna za Andreja Rubljova ! ) Izgleda po svemu, da je naša zenitistička namera cepati g. B. P. Ne, nipošto! Nema sto da se cepa. G, B. P. nije još ni klada, nego samo zaprašena fijoka papira i knjiga. Dosta je samo jedna iskra, pa da sve izgori. Mi ćemo ovde sistematski nastaviti i nišaniti na njegove »evropske« i »estetičko-umetničke« đinđuve. Publika neka pažljivo i objektivno posmatra, kako su krhke evropske đinđuve, kad na njih nišani balkanski »ludak«, kao i bazarske kuglice kad poigravaju na vašarskom vodoskoku. Gledajte počećemo na 22. stranici »Srpskog Književnog Glasnika« god. 1923. Kad bi imali toliko papira koliko on, mi bi tu ucinili mnogo opširnije i s mnogo vise veselja, nego ovako ukratko: nije nam svrha., niti da branimo cruačku plastiku ili primitivnu umetnost (»sredstvo za zapadno pomlađivanje«, kako je to napisao veé pisac ovih redova u clanku »Savremeno novo i slućeno slikarstvo« »Zenit« br. 10/1921. god.) kojoj nije dorasao g. B. P., niti nam je svrha da štitimo g. Ajnštajna (koga pisac ovih redova dobro poznaje) ili g. Hauzenštajna, koji je iako slabiji od Ajnštajna (za g. B. P. je obrnuto kao i uvek!) bezuvetno premasuje stvarnu vrednost onoga, koji sa toliko pretencioznosti i »naučne« neozbiljnosti, osporava sve one njihove vrednosti i značajeve, iz prostog razloga sto ih on nema ili ih ne može da svati. Nasa je dužnost da branimo umetnost od »samozvanih umetničkih kriticara« (kako sam g. B. P. veli i za sebe!) koji joj se uvek nameću kao »kritičari«, da joj obese brnjicu. Citiramo; »kriza koju je otvorio Sezan, a pojacao Gogen stvorila je bila vrlo pogodna raspoloženja za to, da ernaeka skulptura naide na dobar prijern«. Medutim, mi »mladi« mislimo da u umetnosti nema nikada »krize«, pošto nije smrtna kao g. B. P. i posto nije pacijent koji boluje od pegavog tiiusa. (Možda ipak od bolesti koja se zove »aristokratija« 0 Sezan je po našem mišlenju pre mogao samo rešiti »krizu« a ne otvoriti (otvara se kutija za bonbone a ne »kriza« umetnosti!). On nikakovog uticaja nije mogao imati na »dobar prijem« crnacke plastike, (posto je njegov »prijem« bio tada jednak ništici!) koja je po recima veleučenog g. B. P. »posledica divljačkih koncepcija i divljacke neveštine«. Kao što g. B. P. sve obree na bok, a mogli bi ga njegovi sateliti proglasiti i mirotvornim buntovnikom radi toga kao pandan S. Radiéu. on pada iz jedne greske u drugu putem svog »umovanja« tako, da mu čak izgleda, da »i slikarstvo je bilo pošio istim putem«. O mudrosti slikarstvo nikad ne polazi za skulpturom, nego uvek skulptura za slikarstvom (Bezbroj primera!). Zašto je sve to g. B. P. tako nepoznato? ( Na temelju čega on svesno ili nesvesno voli i uvažava svoje cenjeno neznanjel Kad bi g. B. P. samo nešto znao o radu i delima Braka, Pikasa s jedne strane Arhipenka i mnogih clrugih s druge strane, on nikako ne bi mogao i ne bi smeo napisati ovo : »kubisti se štaviše staviše pod okriIje svojih crnackih drugova i Centraine Afrike« Ovo