Зенит

небитног и неважног, моћи представши себи оне делове слике које фале, до краја мислиги мисш за друге, а у првом реду за непријатеље. Све то скуаити у једну јединствену целину и у часу, кад у мозгу насгаје формула за напад извр* шити удар. То je интуиција ка делу. На једној страни она се поклапа са оним, што ми обележавамо оштроумношћу. Када Лењин, шкиљећи, слуша левим оком звук радиа, у коме се саопштава парламентарии говор једнога управљача империалистичке историје, или када му се саопштава последња дипломатска нота, мешавина крвожедне заседе и политираног лицумерсгва, он личи на једног врашки мудрог сељака, који се неда завести никаквим речима, који се неда надмудрити никаквим фразама. То je једна високо потенцирана сељачка лукавост, која допире до генијалности, оборужана последњом речи научне мисли. Млади руски пролетариат, могао je извршити оно, што може извршити само сељаштво које крчи тешку и нетакнуту груду земл*е. Цела наша нщионална историја служила je припремању ове чињгнице. Али, баш због тога, што ce je пролетариат током догађаја домогао власти, могла je наша револуција одједаред и радикално савладати националну ограниченост и провинцијалну заосталосг пређашње руске исгорије. Совјетска Русија, није само уточиште комунистичке интернационале, неги живо отеловљење њезиног програма и метода. На непознатим, од науке joui неиспитаним путевима, по којима човечја личност добива свој израз, Лењин je извадио из националнога све оно што je требао за историју човечанства, за најсилније дело револуционарног дела. Баш због тога што je социјална револуција, која већ дуго има свој интернационални теоретски израз, по први пут нашла своје национално отеловљење у Лењину, он je по томе постао у правом смислу речи револуционарни вођ светског пролетариата. Као такав навршио je своју педесету годину. (Написано на дан Лењиновс 50 годишњице )

ЛАВ ТРОЦКИ

Москва

овде почива