Зенит

Србији странац, њему Београд није дао да живе и као да није хтео да он остане у животу. Али упркос свега, чистим срцем и гвозденом вољом издржало ce je. ЗЕНИТ није угушен, иако je то била цена, и услов да се умекша оћухинско срце Београда и његових пигмеја. Да, Пијемонт je то. Ко хоће у wему да живи или да му се укаже гостопримство и част, треба да се одушевљава свим његовим гресима, треба да обожава његове синове, па макар они били песнички плагијатори, па макар они били уметнички дилетанти, па макар они били умни и морални инвалиди. Пијемонт je то, чији врхунац културе je у дневним новинама а цвет цивилизације на Великој Пијаци испред Универзитета! У таквом Београду, појава ЗЕНИТА и ЗЕНИТИЗМА сабласт je коју треба гонити куком и мотиком, гонити свим расположивим средствима. У таквом Београду, сем нашег најсавременијег и најмодернијег романа „77 самоубица “ Бранка Ве Пољанскога, који je штампан још на Тајгету (у Загребу!), ЗЕНИТ штампа прво своје издање „Ефект на дефекту“, књигу зенитистичких стихова песника Маријана Микца. Одмах затим, штампана je врло ретка монографија „ Нова пластика“ Александра Архипенка, која je због своје оригиналне опреме наишла на страни на нарочите похвале позваних. Пољански се такође сели у Београд. За напоре ЗЕНИТА и зенитиста нико не мари. Још није јасан егоизам Београда. Још није сасвим јасно, да за Београд ништа не важи што није родила Шумадија или Палилула. У тако повољном стању, за све противнике и непријатеље, наступа златно доба пљачке. Многе се „величине“ пропишу на тобожњем мртвом зенитизму. Памфлети дневних листова не изостају. „Политика“ штампа чланак неког слабомумника + ЗЕНИТИЗАМ, и ако исти тај лист кроз зубе фали драму „ Невероватни Цилиндар“, која je незрео плод зенитиске школе. Зар незнате где лежи тајна признања и успеха? Аутор je „београдско дете“! У свакој прилици треба имати стрица Шумадинца!... „Политика“, која не позна никакву културну куртоазију, па ни албанску није хтела да штампа одговор нападнутог и оклеветаног, на њезин одвратан памфлет. Д-р Милан Гавриловић тај лажни пријатељ Љубомира Мицића, опет je на сцени. Он не сноси кривицу за памфлет, вели, али се одушевљава ЗЕНИТОВИМ чланком о хрватској култури, кога je „Политика“ хтела да прештампа. Али терала je шегу са ЗЕНИТОМ па не може. У овој години јавља се по неки број домобранске „ Књижевне Републике“, која прежива старе свеске ЗЕНИТА о новој руској уметности. Маријан Микац одржава многе зенитистичке вечерње у пречанским градовима. И ова година прошла je у посвемашњем маловарошком негирању наших напора, у којој борба за голи живот зенитиста апсорбује готово све резерве. Нестрпљиво и злурадо се очекује смрт зенитиста као људи, као песника и као борца. Али...

année VI ZENIT numéro 38